Eksperiment sa malim Albertom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Film eksperimenta

Eksperiment sa malim Albertom[1] važi za jedan od najintrigantnijih i etički najupitnijih eksperimenata. Osmislili su ga i sproveli Džon Votson i Rozalin Rajner 1920. godine u Univerzitetu Džons Hopkins. Eksperiment je bio istraživanje emocionalnog uslovljavanja, u kojem su autori želeli da pokažu da se strahovi mogu steći učenjem i da nisu nužno posledica nesvesnih procesa, kako se do tada mislilo.[2]

Dečaka su Votson i Rozalin uzeli iz sirotišta kada je imao samo 9 meseci i nazvali ga Albert, a sa testiranjem su počeli 2 meseca kasnije. Prvo su mu pokazivali različite životinje (pacova, psa, majmuna..), ali dečak nije pokazivao nikakav strah, igrao se i mazio životinje. Nakon nekoliko dana su mu ponovo doneli iste životinje, ali su proizvodili neprijatan zvuk udaranjem čekića svaki put kada bi se Albert približio životinji. Dete je reagovalo na zvuk plakanjem. Od tada Albert pokazuje strah ka svim životinjama koja su mu pokazivana, kao i ka predmetima koja podsećaju na njih.[3]

Emocionalno uslovljavanje[uredi | uredi izvor]

Emocionalno uslovljavanje je oblik klasičnog uslovljavanja, koji se vezuje za Pavlovljev eksperiment sa psom. Držao je gladnog psa u kavezu i kad god je donosio hranu puštao je određeni zvuk. Psu je naravno tada “išla voda na usta”. Postupak je ponovio nekoliko puta, a nakon ponavljanja pas je lučio pljuvačku i pri samom zvuku, iako nije dobio hranu. Prema Pavlovljem eksperimentu osnovni uslov stvaranja tj. učenja uslovne rekacije jeste dodir dve draži u vremenu. Emocionalno uslovljavanje se može najbolje objasniti u slučaju malog Alberta.

Glavne karakteristike emocionalnog uslovljavanja su:

  1. Emocionalno uslovljavanje nastaje veoma brzo
  2. Uslovljena reakcija se brzo širi, uopštava (generalizuje)
  3. Jednom stečena uslovljena reakcija se teško gasi

Teorijske pretpostavke[uredi | uredi izvor]

Votson je teoretizovao da ako se stimulus koji automatski proizvodi određenu emociju u vama (kao što je strah), više puta doživi u istom trenutku kao nešto drugo, kao što je pacov, pacov će se pridružiti u vašem mozgu uz strah. Drugim rečima, na kraju ćete postati uslovljeni da se plašite pacova. On tvrdi da nismo rođeni da se plašimo pacova, ali da se takvi strahovi nauče uslovljavanjem. Ako je teorija koju su razvili Votson i Morgan, tačna, onda mora postojati jednostavan metod putem kojeg se znatno povećava opseg stimulansa koji mogu izazvati ove emocije i njihove kombinacije. Inače, složenost u odraslom odgovoru ne bi mogla biti objašnjena.

Tok eksperimenta[uredi | uredi izvor]

Postojalo je više spekulacija o mogućnosti uslovljavanja raznih vrsta emocionalnog odgovora, ali je falilo dokaza koji bi tu teoriju potkrepili, a do kojih bi se došlo eksperimentom. Albert bio je izabran za ovu studiju u dobi od devet meseci iz bolnice u kojoj je odrastao kao siroče, od rođenja. Istraživači i osoblje bolnice su ocenili da je zdrav, emocionalno i fizički. Da bi se videlo da li se Albert plašio određenih nadražaja, bio mu je predstavljen beli pacov, zec, majmun, pas, maska sa i bez kose i bela vata. Albertove reakcije na ove nadražaje pažljivo su upoređene. Albert je bio zainteresovan za razne životinje i predmete i želeo je da im se približi i ponekad i dohvati, ali nikada nije pokazao ni najmanje strah od bilo kog od njih. Pošto nisu izazvali strah, oni se nazivaju neutralnim stimulansima.[4]

Mali Albert

Sledeća faza eksperimenta uključivala je određivanje da li bi reakcija straha mogla biti proizvedena u Albertu izlaganjem na glasan šum. Svi ljudi, a naročito sva dojenčad, pokazuju reakcije straha na glasne, iznenadne zvuke. Pošto nije potrebno učenje za pojavu ovog odgovora, glasna buka se naziva neuslovljenim stimulusom. U ovoj studiji, čekićem je udarana čelična šipkam, duga četiri metra, koja se nalazila iza Alberta.Buka ga je zaplašila i naterala na plač.Ovaj proces se ponavljao tri puta. Nedelju dana kasnije, pratila se ista procedura. Nakon ukupno sedam uparivanja buke i pacova, pacov je bio predstavljen samo Albertu, bez buke. Albert je reagovao sa velikim strahom od pacova. Počeo je da plače, okrenuo se, valjao se sa jedne strane od pacova, i počeo da puzi tako brzo da su istraživači morali žuriti da ga uhvate pre nego što je dopuzao do ivice stola.

Istraživači su tada želeli da utvrde da li će se ovaj naučeni strah preneti i na druge predmete. Psihološki gledano, ovaj prenos se naziva generalizacija. Ako je Albert pokazao strah prema drugim sličnim objektima, onda se navodi da je učenje ponovljeno. Sledeće nedelje, Albert je ponovo testiran i još uvek se boji pacova. Zatim, da bi se testirao za generalizaciju, predmet koji je sličan pacovu (beli zec) je predstavljen Albertu. Dakle, Albert se nije plašio zeca pre uslovljavanja, i nije bio uslovljen da se posebno plaši zeca. Malom Albertu su predstavljeni tokom dana pas, bela krznena kapa, vata i Votsonova sedaglava. Reagovao je na sve ove predmete sa strahom.

Da bi testirao ovo, neki dan kasnije, Albert je odveden u sasvim drugu prostoriju sa svetlijim osvetljenjem i sa više prisutnih ljudi. U ovom novom okruženju, Albertove reakcije na pacova i zeca su i dalje bile uplašene, iako nešto manje intenzivne. Konačni test koji su Votson i Rajnerova želeli da naprave je da li će Albertov novi naučeni emocionalni odgovori i dalje trajati. Međutim, Albert je usvojen i trebalo je da napusti bolnicu u bliskoj budućnosti. Prema tome, sva ispitivanja su prekinuta u periodu od 31 dana. Na kraju ovog puta, ponovo mu je predstavljena maska Deda Mraza, bela krznena kapa, pacov, zec i pas. Posle mesec dana, Albert se i dalje plašio svih ovih predmeta. Votson i njegove kolege planirali su da pokušaju da eliminišu ove strahovite reakcije kod deteta, tako što bi mu pored pojave životinje, pružili bezuslovni stimulus koji bi stvorio osećaj radosti (čokolada) kod Alberta. Međutim, Albert je napustio bolnicu na dan kada su napravljeni poslednji testovi, i, koliko se zna, nije bilo nikakvog obnavljanja.[5]

Poslednje primene[uredi | uredi izvor]

Votsonov članak iz 1920. godine nastavlja da se citira u istraživanjima u širokom spektru oblasti, uključujući roditeljstvo i psihoterapiju. Jedna potencijalno vredna studija ispitala je izraze emocije lica kod dece. Znamo da su izrazi lica koji odgovaraju specifičnim emocijama konzistentni među svim odraslima i različitim kulturama. Ova studija, međutim, proširila je ovo istraživanje na to kako se takva ekspresija razvija kod dojenčadi i šta različiti izrazi znače u vrlo mladoj starosti. Veće razumevanje izraza obraza beba može biti od velike pomoći u naporima odraslih da komunicirajju i brinu o bebama.

Autori su istakli da je njihov cilj u njihovom istraživanju bioda pruži praktičarima osnovne informacije kako bi im pomoglim, takođe da posluži i roditeljima da postanu bolji u prepoznavanju ekspresivnih signala mališana. Upotreba Votsonovih otkrića u ovoj studiji, omogućila je veću osetljivost i percepciju u osećanjima i potrebama dojenčadi. Kao što je ranije pomenuto u ovoj diskusiji, jedna emocija, strah, u svojoj ekstremnoj formi, može izazvati ozbiljne negativne posledice poznate kao fobije. Mnogi psiholozi veruju da su fobije uslovljeni kao Albertov strah od krznenih životinja.[6]

Istraživanje Votsona uključeno je u mnoge studije o poreklu i tretmanima fobija.

Mali Albert nakon eksperimenta[uredi | uredi izvor]

Sa velikom verovatnoćom se može potvrditi da je dečak, poznat pod pseudonimom mali Albert, zapravo bio Daglas Merit, vanbračni sin Arvile Merit, koja je radila kao negovateljica i dojilja u obližnjem Henrijet Lejn Domu za decu sa invaliditetom- pedijatrijskoj ustanovi  Univerziteta Džons Hopkins, koja se nalazila vrlo blizu Votsonove laboratorije. Daglas je rođen 9. marta 1919. i skoro celu svoju prvu godinu je proveo u istom tom „Henrijet Lejn“ domu.

Postoje podaci o tome da je majka dobila 1 dolar za učešće svog sina u eksperimentu, ali izgleda da nije znala iz čega će se on zapravo sastojati. Zna se da se, ubrzo nakon što je Votson sproveo eksperiment, majka odselila povevši dete sa sobom.

Na osnovu njenog devojačkog prezimena (Ajrons) koje je koristila kada se kasnije ponovo udala, uspeli su da stupe u kontakt sa potomcima i došli do još podataka. Umrla je 1988.godine (kada je imala 89.godina), a na njenom tavanu je pronađena slika dečaka (koja je kasnije poslata FBI-ju na analizu).

Sudbina malog Daglasa je, međutim, bila tužna. Ubrzo nakon što je sa majkom napustio dom u kome je proveo skoro čitavu godinu, ozbiljno se razboleo od hidrocefalije (nagomilane tečnosti u lobanji) i umro sa 6 godina, 10. maja 1925. godine. Sahranjen je na groblju Lokust Grouv (nedaleko od mesta gde će i ona biti sahranjena mnogo godina kasnije).[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Watson, John B.; Rayner, Rosalie (1920). „Conditioned emotional reactions.”. Journal of Experimental Psychology (na jeziku: engleski). 3 (1): 1—14. ISSN 0022-1015. doi:10.1037/h0069608. 
  2. ^ LeDoux, Joseph E. (2014-02-25). „Coming to terms with fear”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 111 (8): 2871—2878. ISSN 0027-8424. PMC 3939902 Slobodan pristup. PMID 24501122. doi:10.1073/pnas.1400335111. 
  3. ^ Žiropađa, Ljubomir (2016). Uvod u psihologiju. Beograd: Čigoja Štampa. 
  4. ^ Hebb, D. O. (1946). „On the nature of fear.”. Psychological Review. 53 (5): 259—276. ISSN 1939-1471. doi:10.1037/h0061690. 
  5. ^ Wotson, John (1920). Conditioned emotional responses. Journal of Experimental Psychology. 
  6. ^ Kawai, Nobuyuki (2019), Historical Transition of Psychological Theories of Fear: The View of Fear in Behaviorism, Springer Singapore, str. 1—18, ISBN 978-981-13-7529-3, Pristupljeno 2024-05-11 
  7. ^ „ePsihoterapija – Blog | Šta se dogodilo sa malim Albertom?” (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 24. 06. 2021. g. Pristupljeno 2021-06-24. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Експеримент_са_малим_Албертом&oldid=27779545”