Zubarstvo
Zubarstvo ili zubarija je bila medicinska delatnost usmerena na zbrinjavanje oboljenja zuba. Za razliku od zubarstva, moderna stomatologija se bavi prevencijom, dijagnostikom i lečenjem bolesti svih struktura usne duplje (a ne samo zuba) i njihovom rehabilitacijom, protetskim i ortodontskim zbrinjavanjem itd. Iz toga proizilazi da između pojmova „zubarstvo“ i „stomatologija“ postoji značajna razlika, koja se ogleda i u načinu školovanja zubara i stomatologa. Zubari su bile uglavnom osobe sa završenom srednjom ili višom školom, a u daljoj prošlosti znanje potrebno za obavljanje zubarskog zanata sticalo se kod majstora i prenosilo usmenim putem. S druge strane, danas je za sticanje zvanja doktora stomatologije neophodno završiti stomatološki fakultet, a često je i nakon toga potrebno dalje usavršavanje.
Prvi direktor Zubotehničke škole u Beogradu, Boro Pavlović, napisao je sledeće:
Poznato je da se raniji zubni tehničar stvarao na zanatski način, učenjem kod privatnih zubnih lekara i zubara... Šegrtovanje nije baš počinjalo po ordinacijama, nego po tadašnjim majstorskim radionicama, docnije nazvanim zubotehničkim laboratorijama, i to, kao u Francuskoj, u doba Kloda Martena, od čišćenja prostorija pa dalje. Nije se vodilo računa o potrebnoj gimnazijskoj spremi već su se primali dečaci sa nekoliko razreda gimnazije, ili samo sa osnovnom školom. Radno vreme bilo je proizvoljno i zavisilo je od dobre volje poslodavca i veličine njegove gramzivosti... Zubni tehničar je mogao postati zubar kada ispuni 15 godina zubotehničkog rada i tada samo ispitom... Možemo sebi predstaviti kvalitet takvih zubara... bili su to samouci, koji su počinjali da uče u svojoj ordinaciji, kradući znanje, često pogrešno, od svojih starijih kolega.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Marin Vodanović: Zubar, stomatolog ili doktor dentalne medicine, časopis Jezik, decembar 2010.
- Brana Dimitrijević: Stomatologija i kultura, Bilten, časopis Udruženja ortodonata Jugoslavije, 1998-2000.
