Стоматологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стоматолог

Стоматологија је грана медицине, односно медицинска дисциплина, која се бави проучавањем физиолошких и патолошких стања свих структура усне дупље и граничних подручја, као и превенцијом, дијагностиком, конзервативним и хируршким лечењем болести ових структура и њиховом рехабилитацијом, протетским и ортодонтским збрињавањем. Звање доктор стоматологије се стиче после завршеног факултета, након чега је могућа и одговарајућа специјализација.

Гране стоматологије[уреди]

Историја[уреди]

Еберсов папирус
Стоматолошка ординација из 1917.
Модерна стоматолошка ординација

Најстарији писани документи везани за почетке стоматологије су староегипатски папируси настали око 3000. године п. н. е, на којима се види да је у то време постојала зубна медицина као посебна грана медицине. Један законик из 1700. године п. н. е. сведочи да је пракса зубне медицине била регулисана законом, а на тзв. Еберсовом папирусу се спомињу поједине болести зуба и узроци зубобоље. Асирци и Вавилонци су познавали морфологију зуба и анатомију усне шупљине, али су веровали да су црви одговорни за пропадање зуба (то је једна од најстаријих теорија о настанку каријеса).[1]

У кинеском документу познатом као „Канон медицине“ из 2697. године п. н. е. наводи се да су болести десни у старој Кини лечене чајевима и испирањем. Кинези су веровали да се у зубу оболелом од каријеса налази бели црв са црном главом (због црне боје каријесног процеса на површини глеђи). Зубобољу су, између осталог, лечили и акупунктуром. Стара јапанска зубна медицина била је слична кинеској. Јапанци су вадили зубе прстима без коришћења било каквих инструмената.[1]

Осим писаних докумената, у многим археолошким налазиштима су пронађени материјални докази који указују да су се људи још у давна времена бавили надокнадом изгубљених зуба. У гробовима Етрураца (10 - 4. век п. н. е.) пронађени су изузетно очувани примерци зубних протеза. Они су протетске надокнаде израђивали од златних трака. Стари Феничани су правили протезе од златне жице.[1]

Хипократ и Аристотел су писали о зубима, њиховом лечењу, вађењу зуба клештима и употреби жице за учвршћивање расклиманих зуба. У доба Римљана од злата су се правили зуби и зубни мостови. Римљани су велику пажњу поклањали хигијени, па су зубе прали сољу и уста испирали водом. Уместо чачкалице су користили рибље кости. Целзус је писао о третману зубобоље и фрактура вилице. Гален је први извршио класификацију зуба на секутиће, очњаке и кутњаке. Знао је да се унутар зуба налази живац и један је од првих који је говорио о пуњењу зуба.[1]

У средњем веку је најнапреднија била арапска медицина. Авицена је зубобољу објашњавао деловањем црва. Познати арапски хирург, Абулказис је написао енциклопедију медицине под именом „Ал Тасариф“ у којој је, између осталог, описао и зубне инструменте. Он је сматрао да недостајући зуби требају бити замењени вештачким, људским или зубима направљеним од воловских костију. У периоду од 11. до 15. века долази до велике стагнације зубне медицине. У то време се под утицајем цркве монаси и лекари нису бавили зубном медицином, хирургијом и другим мануелним пословима, препустивши те послове берберима. Они су били приучени и често су интервенције изводили на јавним местима, по сајмовима итд. У 13. веку у Француској је основано удружење бербера, а временом су се они поделили у две групе. Једни су били хирурзи (који су радили компликоване оперативне захвате), а други су били хирурзи-бербери који су вршили пуштање крви и вађење зуба.[1]

У доба ренесансе Бенедети је описао повреде зуба, утицај живе на зубна ткива и употребу опијума као аналгетика. Леонардо да Винчи је први прецизно описао морфологију свих зуба, одредио је тачан број зуба у горњој и доњој вилици човека и број њихових коренова. У Лајпцигу је 1530. објављена „Мала медицинска књига о свим врстама болести зуба“, прва књига посвећена само стоматологији. У њој се обрађују теме из оралне хигијене, вађења зуба, препарације кавитета и постављања испуна од злата. Амброаз Паре је 1575. објавио „Комплетне радове“ у којима се говори и о лечењу и вађењу зуба и третману прелома вилице.[1]

Почетком 18. века стоматологијом су се бавили специјализовани хирурзи-бербери. Један од њих био је Пјер Фошар (1678-1761), „отац модерне стоматологије“. Он је 1723. објавио „Стоматолошку хирургију“ у којој говори о анатомији и физиологији усне дупље, техникама збрињавања зуба и конструкције зубних протеза. Фошар није прихватао „теорију црва“ и познавао је технику уклањања кариозних маса и пломбирања зуба оловом.[1]

Стоматологија је процват доживела почетком 19. века у Северној Америци. Године 1839. почиње да излази први стоматолошки часопис – American Journal of Dental Science. Прва школа за зубну хирургију и протетику основана је 1840. у Балтимору и носила је назив Балтиморски колеџ стоматолошке хирургије. У то време су се усавршавале методе лечења зуба, проналази се амалгам (мешавина живе и различитих метала) за пломбирање зуба, почињу да се користе прва сврдла за уклањане тврде зубне супстанце итд. Локална анестезија улази у примену 1844. и постепено замењује хлороформ.[1]

Међународна стоматолошка федерација (фр. Fédération dentaire internationale) је основана 1900. године. Прва четкица за зубе са синтетичким влакнима се појављује 1938. Прве пасте са флуоридима, које су се показале веома ефикасним у превенцији каријеса, изашле су на тржиште 1950. Почетком шесдесетих година 20. века почињу да се користе композитни материјали за пуњење зуба и у употребу улазе ласери. Од 1990. започиње ера естетске стоматологије, која се одликује све широм употребом материјала у боји зуба, прављењем зубних навлака и имплантата итд.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Историја стоматологије, Приступљено 6. 9. 2009.

Литература[уреди]

  • Forensische Zahnmedizin von Klaus Rötzscher, BoD 2005, ISBN 3-8334-0372-1
  • The World Oral Health Report 2003, СЗО, Женева, 2003.

Спољашње везе[уреди]