Infodemija
Infodemija je termin koji se koristi za označavanje prevelike količine netačnih informacija objavljenih o pandemiji ili učestalo širenja lažnih obmanjujućih vesti i teorija zavere vezanih za oboljenje koje je izazvalo pandemiju. Da bi se procenilo da li je dato ponašanje delovalo obmanjujuće, treba uzeti u obzir sve okolnosti, kao što su stanje znanja osobe koja prima informaciju ili njen uzrast.[1]
Širom sveta, s početka 2020-ih godina medicinski radnici i pacijenti suočavaju se sa istovremeno sa dve pandemije: pandemijom koviida 19 i sa infodemijom — prvom izazvanom visusom SARS-KoV-2, a drugom izazvanu dezinformacijama, obmanama i preuveličavanjem.
Svetska zdravstvena organizacija sve više upozorava na infodemiju, poznatu i kao praksu koja se sastoji od širenja lažnih vesti o pandemiji i povećanja panike u društvima.
Svetska zdravstvena organizacija se poziva na koncept koji se javlja paralelno sa pandemijom koronavirusa: „infodemija“ kao preveliku količinu informacija u nekim slučajevima tačnih, u drugim slučajevima netačnih iako ljudima nije bilo teško da pronađu pouzdane izvore i pouzdane smernice kada im zatrebaju,[2]
Uopšteno govoreći, podaci koji se distribuiraju u infodemiji imaju tendenciju da budu lažni, što potkopava pouzdane izvore informacija koji nastoje da ponude relevantne inpute o određenoj temi. Dezinformacije nastaje kao rezultat ubrzanog širenja podataka od strane medija slobodnom pristupu kao društvenim mrežama . Nepostojanje filtera istinitosti na ovim platformama dovodi do dezinformacija neiskusne javnosti. Nepostojanje filtera istine na ovim platformama dovodi do dezinformacija neiskusne javnosti.[3]
Infodemija se može širiti greškama, dezinformacijama i glasinama tokom vanredne zdravstvene situacije, što može otežati efikasno reagovanje i stvoriti konfuziju i nepoverenje među ljudima. U slučaju epidemija koje se brzo razvijaju, brzina širenja informacija je izuzetno brza, posebno utoliko što je to univerzalna tema. U nekim slučajevima, informacije koje se šire su namerno pogrešne. Međutim, u drugim slučajevima, cirkulaciju ranije prijavljenih lažnih tvrdnji mogu iz dobrih namera širiti ljudi koji nemaju izvore ili resurse za proveru validnosti informacija.
Kako navodi SZO, izbijanje kovida19 i odgovarajući odgovor bili su praćeni masovnom infodemijom, odnosno prevelikom količinom informacija – u nekim slučajevima tačnih, u drugim ne – što otežava ljudima da pronađu izvore. .pouzdano i pouzdano uputstvo kada im zatreba. Termin infodemija se odnosi na veliko povećanje obima informacija u vezi sa određenom temom, koje može postati eksponencijalno u kratkom periodu zbog specifičnog incidenta kao što je trenutna pandemija. U ovoj situaciji na sceni se pojavljuju dezinformacije i glasine, uz manipulaciju informacijama sa sumnjivim namerama. U informatičkom dobu, ovaj fenomen se pojačava društvenim medijima, jer se širi daleko i brzo, poput virusa.[4]
Istraživanja[uredi | uredi izvor]
Mnogi centri u svetu za javnu politiku koji prate socijalne promene i brojne medije otkrili su da su milioni ljudi tokom 2020. i 2021. godine bili izloženi brojnom obmanjujućem materijalu i dezinformacijama koje navode:[5]
- da je virus SARS-KoV-2 prevara,
- da medicinski stručnjaci preuveličavaju njegovu ozbiljnost i obim njegovog širenja,
- da su mediicinske maske neefikasne ili de povećavaju rizik od infekcije,
- da vakcine protiv kovid 19 izazivaju bolest, jer menjaju DNK primaoca ili uključuju uređaje za praćenje.
Verovanje u takve tvrdnje, kod dela stanovništva nailazi na plodno tlo, jere je povezano sa manjom verovatnoćom upuštanja u preventivno ponašanje i manjom spremnošću da se stanovništvo vakciniše iz brojnih razloga.[6]
Sinonimi[uredi | uredi izvor]
Ujedinjene nacije i Svetska zdravstvena organizacija počele su da koriste termin „infodemija“ tokom pandemije kovida 19 već 31. marta 2020. godine.[7] Srodni termin „dezindemija“ (koji se odnosi na kampanje dezinformisanja u pandemiji kovida 19) koristi UNESKO.
Prevencija[uredi | uredi izvor]
Veruje se da preplitanje širenja virusa i dezinformacija i obmana zahtevaju pristup suprotstavljanju obmanama i zabludama koji su paralelni epidemiološkim modelima fokusiranjem na tri elementa kontrole infodemije:
- nadzor u realnom vremenu,
- tačnu dijagnozu i
- brzu reakciju.
Nadzor u realnom vremenu[uredi | uredi izvor]
Prva metode infodemijskog nadzora bi mogle biti ojačane da funkcionišu slično koordinisanim sistemima nadzora nad sindromom. Sistemi za nadzor infodemije mogli bi da se aktiviraju kao odgovor na statistička odstupanja od osnovnih stopa dezinformacija ili drugih empirijski definisanih pragova ili markera, kao što je kada prevalencija ili postavljanje dezinformacija na poznatom tlu sugeriše verovatnoću širenja zaraze.
Da je praćenje infodemije bilo na pravom mestu i u pravo vreme mestu, moglo bi da se spreči događaj „superširenja“ koji je počeo 12. oktobra 2020. godine, kada je, u pogrešnom čitanju izveštaja Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), kada je konzervativni onlajn časopis koji ponekad citira desničarski radio i kablovske emitere, izvestio je da maske i štitnici za lice nisu efikasni u sprečavanju širenja kovida19. Da je obmanjujući članak ispoljio uticaj samo na neke od od 4 miliona gledalaca, pokazalo je sledeće večea kada da je 85% ljudi koji su bili zaraženi kovidom 19 u julu 2020. godine nosiolo masku. Superširenje dezinformacija je eskaliralo kada je predsednik Donald Tramp ponovio istu pogrešnu karakterizaciju pred više od 13 miliona gledalaca, kada je iz gradske većnice 15. oktobra ovu vest prenela nacionalna televizija. Da bi se zaustavile takve kaskade dezinformacija, osetljivi sistemi nadzora morali su da se aktiviraju u tački preokreta infodemijske krive, pre nego što opasne dezinformacije postanu virusne. Fino podešen sistem bi osigurao da odgovor ne dođe prerano, čime bi se rizikovao privlačenje pažnje na dezinformacije, ili prekasno, nakon što obmane i zablude zavladaju.
Budući da se laži šire brže od tačnih informacija i da ogromna količina obmana i dezinformacija kruži društvenim medijima, kompanije poput Fejsbuka mogle bi istraživačima da obezbede pristup agregiranim i deidentifikovanim podacima o širenju dezinformacija, kao što su naučnici tražili.[8] Nedostatak pristupa takvim podacima je ekvivalentan skoro potpunom zamračenju epidemioloških podataka iz epicentra bolesti.
Tačna dijagnoza[uredi | uredi izvor]
Druga metode infodemijskog nadzora, kao što kliničari uvode je sistem klasifikacije u dijagnostičkim procesima, u kojima naučnici nastoje da odgovore na niz fundamentalnih pitanja kada se susreću sa novim zaraznim bolestima.
Centar za javnu politiku Anenberg analizira je dezinformacije i obmane u kategorije koje su paralelne sa ovim pitanjima:
- poreklo,
- postojanje i virulencija,
- prenošenje,
- dijagnoza i praćenje,
- prevencija,
- preventivne intervencije i intervencije lečenja i
- vakcinacija.
Na primer, taksonomija dezinformacija u vezi sa nošenjem maski, koja je kategorisana kao prevencija, obuhvata pet vrsta dezinformacija:
- izobličenja naučnih otkrića,
- tvrdnje da efikasnost maski nije dokazana,
- tvrdnje da su maske neefikasne,
- sugestije da se maskama povećavaju zdravstveni rizici i
- teorije zavere o maskama (viditabela ).
Poznavanje vrste dezinformacija koje kruže omogućava nam da razvijemo strategije za zaštitu publike od obmana ili zabluda i, kada je potrebno, da primenimo sistem brzog reagovanja kako bismo opovrgli i izbacili netačne tvrdnje pre nego što se on masovno pojave. Studije pokazuju da ako se dezinformacijama ne suprotstavi odmah one mogu pretvoriti u dugoročno pamćenje.[9]
Brza reakcija[uredi | uredi izvor]
Treća mera je brza reakcija, koja se u epidemiološkom modelu, sastoji od obuzdavanja i lečenja obolelih od strane medicinskog osoblja. Takozvani infodemiolozi mogu da se suprotstave dezinformacijama u tradicionalnim medijskim izvorima i na mreži koristeći metode zasnovane na dokazima, uključujući empatičko angažovanje, motivaciono intervjuisanje,[10] korišćenje pouzdanih izvora i uparivanje pobijanja sa alternativna objašnjenja.[11] Oslanjajući se na obaveštajne podatke prikupljene iz sistema za nadzor i identifikaciju, infodemiolozi mogu da vakcinišu ljude protiv opasnih obmana.
Na primer, bilo je predvidljivo da će protivnici vakcinacije pogrešno pripisati slučajne smrti, kao što je smrt bejzbol legende Henka Arona, primanju vakcine. Infodemiolog bi mogao da razotkrije ovu zabludu u igri sa narativom o nekom koga su poznavali ko je umro neposredno pre njihove zakazane vakcine. Ili npr. predviđajući nepoverenje u vladu i sistem zdravstvene zaštite u zajednicama sa drugom bojom kože, infodemiolog bi mogao da ukaže na članake poput ovog „60 crnih zdravstvenih stručnjaka poziva crne Amerikance da se vakcinišu“ objavljenom u Njujork tajmsu ili do eseja u kome crna doktorka, opisuje zašto je odlučila da dobije vakcinu protiv kovida19.
Epilog[uredi | uredi izvor]
Primarna publika za ubeđivanje u obmane i dezinformacije u vreme pandemije zaraznih bolesti ne uključuje ljude koji poriču da postoji kovid 19 ili se odlučno protive vakcinaciji — dokazi sugerišu da ljude sa čvrstim uverenjima nije lako ubediti — već ljude koji su podložni dezinformacijama i oklevaju da budu vakcinisani. Baš kao što sociolozi sarađuju sa lokalnim stručnjacima i zajednicama, infodemiolozi bi trebalo da budu promoteri vakcina u zajednici i da budu partneri sa specijalizovanim društvima koje bi mogla da promovišu poruke o vakcinama. Dobra obuka infodemiolo i primena efikasnih metoda komunikacije minimizira verovatnoću da će infodemiolozi nenamerno povećati neodlučnost u vezi sa vakcinom, jer informacije idu u oba smera.
Društvene determinante zdravlja i individualnog ponašanja doprinose varijacijama u riziku od zaraznih bolesti na nivou zajednice. Slično, informaciono okruženje ljudi, psihologija (npr izbegavanje neizvesnosti) i navike konzumiranja informacija doprinose njihovoj podložnosti sumnjivom sadržaju. Kao rezultat toga, verovatnoća prihvatanja obmana i dezinformacija varira. Navedeni elementi modela će biti efikasniji za ljude koji su zaintrigirani dezinformacijama, ali još nisu pod njihovim ropstvom, nego za predane akolite zatvorene u eho komorama. Ali snaga modela, poput epidemiologije, jeste u prepoznavanju da efikasna prevencija i odgovor zahtevaju uzajamno pojačavajuće intervencije na svim nivoima društva, uključujući poboljšanje algoritamske transparentnosti društvenih medija, jačanje normi na nivou zajednice.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Losardo, Ricardo J.: La ética en el periodismo y los agentes de comunicación en salud. Boletín del Comité Nacional de Bioética, 1 (3): 10-11, 2020
- ^ „Infodemic management of WHO Information Net Work for Epidemics”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-26.
- ^ „Infoxicación en la sociedad de la actualidad | Universidad UNADE”. Universidad Americana de Europa (na jeziku: španski). Pristupljeno 2021-12-26.
- ^ „Entender la infodemia y la desinformación en la lucha contra la COVID-19” (PDF). Pristupljeno 26. 12. 2021.
- ^ Scales, David; Gorman, Jack; Jamieson, Kathleen H. (2021-08-19). „The Covid-19 Infodemic — Applying the Epidemiologic Model to Counter Misinformation”. New England Journal of Medicine. 385 (8): 678—681. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/NEJMp2103798.
- ^ Romer D, Jamieson KH. Conspiracy theories as barriers to controlling the spread of COVID-19 in the U.S. Soc Sci Med 2020;263:113356-113356.
- ^ Nations, United. „UN tackles ‘infodemic’ of misinformation and cybercrime in COVID-19 crisis”. United Nations (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-26.
- ^ Benkler Y, Faris R, Roberts H. Network propaganda: manipulation, disinformation, and radicalization in American politics. Oxford, UK: Oxford University Press, 2018.
- ^ Pluviano S, Watt C, Della Sala S. Misinformation lingers in memory: failure of three pro-vaccination strategies. PLoS One 2017;12(7):e0181640-e0181640.
- ^ Gagneur A, Gosselin V, Dubé È. Motivational interviewing: a promising tool to address vaccine hesitancy. Vaccine 2018;36:6553-6555.
- ^ Walter N, Murphy ST. How to unring the bell: a meta-analytic approach to correction of misinformation. Commun Monogr 2018;85:423-441.