Korisnik:NJovanovic01/pesak2
| Lingvistika |
|---|
| Teorijska |
| Deskriptivna |
| Primenjena i eksperimentalna |
| Povezani članci |
| Lingvistički portal |
Akustička fonetika je grana fonetike koja proučava fizička svojstva glasa kao zvuka pri prenosu od usta do uveta. Akustika izučava visinu, jačinu i trajanje zvuka, fizičke pojmove kao što su amplituda, frekvencija, zvučni talas i intenzitet i lingvističke pojmove kao što su foneme i izraze.
U potpunosti je akustička fonetika zavisna od instrumentalnih tehnika istraživanja, naročito elektronike, a izvesna predsprema iz fizike i fonetičare sastoji se u tome što akustička analiza može dati jasne, objektivne podatke za istraživanje govora.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Akustička fonetika ima začet krajem 18. veka sa teorijom oscilacije u kome je matematičar i fizičar Leonard Ojler pokušao da opiše akustička svojstva samoglasnika.[2] Prvi proboj u akustici je bio u 19. veku sa izumom fonografa od Tomasa Edisona koji je dao mogućnost da se snima i reprodukuje zvuk, koji je fonetičar Žan-Pjer Ruselo iskoristio za bavljenjem te nauke i osnivanjem eksperimentalne fonetike. Nemački fiziolog Ludimar Herman je uz pomoću matematike izučavao glasne i zvučne krive i sa tim uveo termin formant.[3]
U 20. veku sa razvojem nove tehnologije, dolazilo je do proučavanja elektroakustike, i sa tim došlo do izuma instrumenata fonetike kao spektrograf koja je mogla preciznije da snima i reprodukuje zvuk i glas tako što je vizualizovalo govor. Sa dolaskom računara, digitalna obrada tih fizičkih uređaja je unapredila njihov korist; sa takvim napretkom je dovelo do automatskog prepoznavanja govora. Sa većom dostupnošću ličnih računara i sa specijalizovanim softverima kao što su Prat (Praat), dovelo je do lakšeg i efikasnijeg proučavanja akustike.[4]
Osnove[uredi | uredi izvor]
Osnovi akustičke fonetike potiču iz podoblasti fizike i akustike. Prema tome, akustika razvrstava glasove na vokale i konsonante, gde su jedni tonovi a drugi šumni. Konsonanti se razvrstaju na zvučne, bezvučne i sonante.
Zvuk[uredi | uredi izvor]
Zvuk je oblik talasnog kretanja koje može čovečje uho da registruje. Zvučni talasi zavisi od materije od koju se prenosi ali se kroz vazduh šire od brzinom od 340 m/s. U akustici se izučavaju zvuci proizvedeni od govornih organa, kao što su glasne žice koje vibriraju i koje izazivaju pokretanje čestica vazduha, te čestice izazivaju nove pokrete susednih čestica i proces se prenosi dalje sve dok ima energije.[5]
Govor[uredi | uredi izvor]
Govor, naročito kod čoveka, je složen zvuk proizveden fonatornim mehanizmom, čine ga osnovni ton, viši harmonični tonovi i viši neharmonični koncentrati šuma.
Frekvencija[uredi | uredi izvor]
Frekvencija je broj ponavljanja u jedinici vremena i izražava se hercom (Hz). Osnovna učestalost u kome zvuk vibrira zove se osnovna osnovna frekvencija i označava se sa F0. U govoru, najvažnije frekvencije leže između 100 Hz i 4000 Hz dok ljudsko čulo registruje učestalosti od 16 Hz do 20000 Hz. Frekvencija u govornom zvuku se predstavljen po broju ciklusa, odnosno broja otvaranja i zatvaranja glasnica u jedinici vremena.
Intenzitet[uredi | uredi izvor]
Intenzitet predstavlja jačinu zvuka koja je određena veličinom pritiska ili gustine stvorene između čestica vazduha, i meri se decibelom (dB), koja označava odstupanje od referentnog nivoa intenziteta zvuka u vazduhu.
Formanti[uredi | uredi izvor]
Formanti su vrhunci akustičke energije koje održavaju glavne tačke rezonancije u govornom traktu, označeni su brojevima od najnižeg - prvi formant (F1), i do najvišeg - drugi formant (F2). Formantna struktura je bitno obeležje glasova jer svi vokali imaju formante i pomaže u razlikovanju vokala.
Akustički instrumenti[uredi | uredi izvor]
Spektrograf[uredi | uredi izvor]
Spektrograf je instrument koji se koristi za analizu spektra elektromagnetskog zračenja i zapisivanjem spektra na fotografsku ploču ili film koji se naziva spektrogram. Spektrogrami se mogu koristiti za identifikaciju fonetske izgovorene reči, a još se koriste u razvoju radara, sonara i seizmologije.
Osciloskop[uredi | uredi izvor]
Dok se prvenstveno služi za prikazivanje promene električnog napona, osciloskop se takođe koristi u prikazu i analizi talasnog oblika za svojstva kao što su amplituda i frekvencija. Takođe, može da prikaže i da meri vibracioni proces zvuka i reprodukuje je na oscilogramu gde bi se razlikovao ton i zvuk i struktura jezičkog izraza.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Crystal, David (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Boris Hlebec, Ranko Bugarski, Ivan Klajn, BIGZ). Beograd: Nolit. ISBN 86-19-01579-6. OCLC 440047453.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl izd.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ DUNCKER & HUMBLOT (1969). HARTMANN - HESKE. [S.l.]: DUNCKER & HUMBLOT GMBH. str. 662—664. ISBN 3-428-00189-3. OCLC 1231447038.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl izd.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ Kovačević, Marković, Šćepanović (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad. str. 28—29. ISBN 978-86-6065-109-1.
- ^ Arbeitsbuch Linguistik : eine Einführung in die Sprachwissenschaft. Horst M. Müller (2., überarb. u. aktual. Aufl izd.). Paderborn: Schöningh. 2009. str. 68. ISBN 3-506-97007-0. OCLC 553632519.