Onlajn podučavanje
Onlajn podučavanje je proces podučavanja u virtuelno okruženju, odnosno onlajn putem, kada učitelji i učenici učestvuju u predavanjima sa različitih lokacija. Učesnike onlajn podučavanja pored prostora može deliti i vreme.
Onlajn podučavanje se odvija kroz veliki broj različitih pristupa na osnovu ciljane grupe. Razlike leže kako u sadržini, tako i u načinu podučavanja učenika, ali i učitelja. Definicije onlajn podučavanja se značajno razlikuju, delom zbog trenutnog razvoja tehnologije, usavršavanja i izmena metodologije onlajn učenja i interakcija između organizacija koje pružaju usluge podučavanja institucijam i pojedincima. Ovakav tip usluga je vrsta mikro publikacije.
Koncept i definicije[uredi | uredi izvor]
Institucija, vebsajt ili pojedinac mogu ponuditi usluge onlajn podučavanja kroz sajtove ili aplikacije za učenje jezika[1]. U svrhe onlajn podučavanja se mogu koristiti aplikacije poput Mudla (engl. Moodle), Gugl Meets-a (engl.Google Meets) i drugih. Neke aplikacije se moraju platiti, ali druge su besplatne i otvorenog koda. Od korisnika se može tražiti da unapred plate za usluge, ali razne obrazovne institucije i izdavači udžbenika nude određeni period besplatnog podučavanja.
Samo podučavanje se može odvijati u vidu grupe učenika koji su istovremeno onlajn i dobijaju instrukcije od jednog učitelja, a odvija se sa ciljem razvoja nezavisnog učenja, introspekcije, grupnog učenja i onlajn diskusija. Ovakve metode podučavanja se zasnivaju na konstruktivističkim ili socijalnokonstruktivističkim metodama obrazovanja.
Druga forma podučavanja se zasniva na vršnjačkom podučavanju, kada se grupa ljudi, najčešće studenata, okuplja i članovi podučavaju jedni druge.
U najčešćem slučaju, pojedinci ili njihovi roditelji plaćaju časove kod privatnih učitelja putem onlajn usluga. Slične usluge se mogu ostvariti i uz kupovinu određenih proizvoda poput knjiga, ili upisivanjem u određene škole i institucije. Ovakav tip podučavanja se zove podučavanje jedan na jedan.
Asinhrono onlajn učenje se odvija tako što učenik predaje urađene zadatke ili postavlja pitanja, a učitelj odgovara kasnije. Ovakav metod učenja je pogodan za ispravke u pisanom formatu. Takođe omogućava učenicima da sami određuju kada će popuniti i predati pitanja, odnosno tražiti pomoć.
Sinhrono učenje se odvija u isto vreme, tako da su i učitelj i učenik onlajn u isto vreme. Ovakav metod može, ali i ne mora zahtevati korišćenje određenih programa, ili video komunikacije.
Prednosti i mane[uredi | uredi izvor]
Od samog početka onlajn podučavanja, mnogi su ga smatrali za kontroverznu pojavu. Istraživači su shvatili da onlajn podučavanje zahteva tri komponente:[2]
- Onlajn predavači moraju da usvoje posebne metode obrazovanja, koje obuhvataju i deo obučavanja i deo socijalnog odnosno grupnog razvoja učesnika;
- Organizaciju i implementaciju servisa; i
- Učesnici moraju imati tehnička sredstva kako bi koristili usluge onlajn podučavanja.
Isto tako ukazali su se ključni problemi prilikom onlajn podučavanja:[3]
- Kako će roditelj ili školski učitelj znati da je onlajn učitelj kvalifikovan da se time bavi?
- Kako se tačno onlajn predavanja uklapaju u nastavni plan i program?
- Koliko su onlajn okruženje i programi pouzdani? Da li mogu da se porede sa tradicionalnim okruženjem u učionicama?
Obuka i razvoj[uredi | uredi izvor]
Predavači koji nisu dovoljno iskusni će se oslanjati na svoja predhodna iskustva, iako postoji mnogo načina da se onlajn predavanja održavaju. Često se pogrešno steknute veštine unutar onlajn sredina prenose dalje i time se širi kontraproduktivno ponašanje. Ključne vrednosti onlajn predavača su sposobnosti da:
- podržavaju grupu učenika putem tehnologije bez potrebe za viđanjem uživo ili deljenjem slika;
- prepoznaju i interpretiraju onlajn ponašanja;
- sažimaju sadržaj;
- da pružaju povratne informacije;
- da ocenjuju znanje učenika;
- isprave učenike kada je potrebno;
- da znaju kada da prekinu određene diskusije i nastave sa časom.
Efekti onlajn podučavanja[uredi | uredi izvor]
Istraživanje 2005. godine je zaključilo da kada su u pitanju kompjuterske nauke, studenti koji su koristili usluge onlajn podučavanja su imali za 30% bolje rezultate na ispitima, dok studenti koju su učili iz udžbenika dobijaju za 20% bolje rezultate.[4]
Kovid-19[uredi | uredi izvor]
Pandemija Kovid-19 je 2020. godine dovela do toga da se uvede policijski čas u brojnim zemljama i time povećala potrebu za onlajn podučavanjem kako u školama jezika i organizacijama za učenje jezika, tako i u običnim školama koje su se navikavale na novo okruženje. Osim izazova sa tehnološke strane, mnogi učitelji i roditelji nisu navikli na onlajn predavanja i rad od kuće.
Sa druge strane, postoje dokazi da je učenje onlajn efektivnije na više načina. Studenti zadržavaju 25-60% materijala kada uče onlajn, za razliku od učenja u učionici, kada se taj broj svodi na 8-10%.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Crawley, Anita (2012-01-31). Supporting Online Students: A Practical Guide to Planning, Implementing, and Evaluating Services (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-19284-9.
- ^ Torrentine, MacDonald. „Tutoring Online: Increasing Effectiveness with Best Practices” (PDF).
- ^ Price, Linda; Richardson, John T. E.; Jelfs, Anne (2007). „Face‐to‐face versus online tutoring support in distance education”. Studies in Higher Education (na jeziku: engleski). 32 (1): 1—20. ISSN 0307-5079. doi:10.1080/03075070601004366.
- ^ Kim, Yucheon; Lee, Songyi (2023). „A Systematic Review and Meta-Analysis of the Effectiveness of Non-Face-to-Face Coaching”. Sustainability (na jeziku: engleski). 15 (12): 9727. ISSN 2071-1050. doi:10.3390/su15129727.
- ^ „The COVID-19 pandemic has changed education forever. This is how”. World Economic Forum (na jeziku: engleski). 2020-04-29. Pristupljeno 2023-10-24.