Pariski mir (1802)
Pariski mirovni sporazum potpisan je 25. juna 1802. godine između Francuskog konzulata pod Napoleonom Bonapartom sa jedne i Osmanskim carstvom pod Selimom III sa druge strane. Njime je okončan francusko-turski rat (1798—1802), vođen u sklopu rata Druge koalicije. Pariskim mirom potvrđene su odredbe Amijenskog mira koje se odnose na teritorije Osmanskog carstva. Egipat je vraćen turskom sultanu. Utvrđeno je stanje po principu status quo ante bellum.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Poreklo egipatske ekspedicije treba tražiti u orijentalnim snovima Napoleona Bonaparte izraženim već pri sklapanju Kampoformijskog mira i pripajanjem Jonskih ostrva. Egipat je od 1517. godine pod vlašću osmanskog sultana. Međutim, mameluci, koji postoje u Egiptu već od sredine 13. veka, stvarno upravljaju ovim osmanskim ejaletom. Marsejski trgovci odavno su bili u dodiru sa Egiptom. Francuski konzul u Kairu već 1796. godine predlaže da se Egipat okupira. Ideju je razvio francuski ministar spoljnih poslova, Šarl Moris de Taljeran koji je nameravao da Egipat zameni izgubljene Antile. Time bi, međutim, izbio rat protiv Osmanskog carstva, doduše protivnika znatno slabijeg od Francuske. Bonaparta je govorio o koristi koju bi osvajanje Egipta imalo po rat protiv Engleske. Time bi se kontrolisao jedan od prolaza ka Indiji što je bilo veoma značajno nakon engleskog zauzimanja Kejptauna.
Pripreme su vršene veoma brzo i u najvećoj tajnosti. Flota je posle dva meseca krenula iz Tulona. Bonaparta je vodio i komisiju od 187 učenjaka, pisaca i umetnika. Egipatska ekspedicija je bez većeg otpora zauzela Maltu i, zaobilazeći englesku flotu, doplovila do Aleksandrije 2. jula. Armija je marširala ravno ka Kairu. Milicija mameluka poražena je u podnožju piramida. Francuska pešadija razbila je mamelučku konjicu. Napoleon nije progonio mameluke zbog nedostatka konjice. Horacije Nelson je za to vreme pronašao i razbio francusku flotu kod Abukira te je Napoleon ostao zarobljenik u Egiptu.
Bonaparta je februara 1799. godine krenuo ka Siriji u nameri da se kopnenim putem vrati u Evropu. Međutim, poražen je kod luke Akre te je naredio povlačenje ka Egiptu. Turska armija koja mu je pošla u susret je razbijena. Bonaparta je slomio englesku flotu u Abukiru. Međutim, rat na istoku ipak je bio izgubljen. Uvidevši to, Napoleon je komandu prepustio Kleberu i tajno se uputio nazad u Francusku. U Egiptu je za komandanta francuskih snaga ostavio Žan-Batist Klebera. Kleber je ubijen u atentatu kurdskog učenika Sulejmana el Halabija. Izboden je nožem. Atentator je ubrzo uhvaćen u pogubljen. Atentat se dogodio 14. juna 1800. godine, istog dana kada je u bici kod Marenga stradao njegov prijatelj, Luj Deze.
Sporazum[uredi | uredi izvor]
Francuzi se 1801. godine povlače iz Egipta. Pariski mir kojim je i zvanično okončan rat potpisan je ubrzo po sklapanju Amijenskog mira između Britanije i Francuske. Amijenskim mirom okončan je rat Druge koalicije. Englezi su vratili sve kolonije zauzete od 1793. godine sem Cejlon i Trinidad. Egipat je vraćen Osmanskom carstvu, a Malta reorganizovanom redu Jovanovaca, ali pod zaštitom šest velikih evropskih sila. Jonska ostrva stekla su autonomiju od sultana i nazvana su nezvanično „Republika sedam ostrva“. Prvi konzul Francuske, Napoleon Bonaparta, primio je u Parizu poslanstvo sultana Selima III sa kojima je potpisao mir. Pariski mir iz 1802. godine konačan je oblik preliminarnog sporazuma potpisanog u Parizu 9. oktobra 1801. godine, kojim je okončana francuska egipatska kampanja i obnovljeni francusko-turski odnosi od pre 1798. godine. Osmanski sultan pristao je na odredbe Amijenskog mira. U ime Francuskog konzulata, sporazum je potpisao Taljeran, a u ime turskog sultana Mehmed Said Galip-paša. Turci su nakon potpisivanja sporazuma održavali dobre odnose sa Francuskom. Osmansko carstvo nije učestvovalo u Napoleonovim ratovima.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)
- Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6.
- Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770—1914), Zavod za udžbenike (2010)