Друга коалиција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рат друге коалиције
Део Француски револуционарни ратови и Наполеонови ратови
Битка код Маренга
Битка код Маренга
Време: 1798-1802
Локација: Европа, Средњи исток, Медитеран, Карипско море
Узрок рата:
Резултат: Француска победа, Мир у Линевилу, Мир у Амијену
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Аустрије Аустријско царство
Застава Русије Руска Империја
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство
Застава Португалије Португалија
Ottoman flag Османско царство
Застава Малте Малта
* Напуљско краљевство
Застава Француске Француска
Застава Шпаније Шпанија
Застава Данске Данска
Застава Малте Малта
Вазалне француске државе
* Партенопејска република
* Римска република
* Хелветска република
* Цисалпинска република
* Батавијска република
Заповедници
Јачина
Губици
{{{подаци}}}


Друга коалиција представља други покушај европских монархија на челу са Руском империјом и Аустријским царством да елиминишу револуционарну Француску. Коалиција је формирана крајем 1798. године, а сачињавале су је следеће монархије: Уједињено Краљевство, Руска империја, Аустријско и Свето римско царство, Португал, Напуљ, Малта, Османско царство. Рат се завршио победом Француске републике.

Увод[уреди]

Потписивањем Кампоформијског мира (17. октобар 1797.) Аустрија излази из рата са Француском. Тако се распала прва коалиција европских монархија иако је Енглеска и даље остала у рату. У лето 1798. године, Наполеон Бонапарта креће у поход на Египат (територију Османског царства). Страхујући од наглог јачања Француске која би, освојивши Египат, задала Енглеској ударац по њеним комуникацијама са Индијом, Енглеска стаје на страну турског султана и шаље му војну помоћ. У бици код Абукира (1. август 1798.) Енглези уништавају француску флоту. Тако је Бонапартина војска одсечена од Француске.

Крајем 1798. године Енглеској је пошло за руком да организује против Француске нову коалицију у коју улазе већина тадашњих енропских сила. Као што се види из писма цара Павла I генералу Римском - Корсакову, коалиција је поставила себи за циљ да ликвидира сва француска освојења и да у Француској успостави монархију Бурбона.

Ратне операције[уреди]

Преглед операција у Европи и Медитерану 1798-1799

Ратне операције отпочеле су у марту 1799. године истовремено у западној Немачкој, Швајцарској и горњој Италији. Генерал Журдан, који је 1. марта прешао Рајну, већ после неколико дана потучен је од стране Аустријанаца и приморан на повлачење. Под притиском Аустријанаца повлаче се и Французи из Италије. Њихов положај још се више погоршао доласком у Италију великог руског војсковође, генерала Суворова. Он им наноси велики пораз код Касина (28. април) и већ наредног дана улази у Милано. После мање од месец дана кампање, Суворов је готово целу горњу Италију почистио од француских трупа. 26. маја Суворов је заузео Турин, а 19. јуна, после тродневне битке код Требија, аустријско-руске трупе приморале су Французе на повлачење. У тој бици Французи су изгубили више од 15 000 војника. Поражени у бици код Новиа (15. август), Французи су приморани на повлачење преко Алпа. Руска војска приближила се границама Француске.

Неуспеси су пратили француску војску и на северу. Крајем августа искрцао се у Холандији енглески експредициони корпус. Француски генерал Брин који је тамо командовао, потучен је. Цела северна Холандија пада у енглеске руке и убрзо су они освојили целокупну холандску флоту.

Унутрашње прилике у Француској и државни удар од 18/19. бримера[уреди]

Државни удар 18/19. бримера

Неуспеси француске војске појачали су незадовољство због политике Директоријума. Поново је оживео демократски покрет. 6. Јула 1799. године обновио је своју делатност Јакобински клуб под називом Савеза пријатеља слободе и једнакости. У њему је било око 3000 чланова. Слични клубови отворени су још у пар градова у Француској.

Напоредо са покретом демокраја почео је да јача и покрет ројалиста. У јулу 1799. Године у области Тулузе основана је „краљевска армија“ са петнаест до двадесет хиљада људи.

13. октобра 1799. године, пошто је предао команду над војском у Египту генералу Клеберу, Наполеон Бонапарта се искрцао у Француској где га је становништво свечано дочекало. Чим је стигао у Париз, почео је да припрема државни удар. Финансијери и лиферанти су му позајмили новац (банкар Коло дао му је 500 хиљада франака). До удара је дошло 18-19. бримера VIII. године револуције (9—10. новембар 1799. година). Сва власт у Француској предата је у власт тројици конзула – Бонапарти, Сијејесу и Роже Дикоу. Француска је постала конзулат, по први пут у својој историји. У историји Француске отпочео је нови период – период дуге војне диктатуре Наполеона Бонапарте.

Наставак рата[уреди]

Битка код Хохенлиндена

Јачању Наполеонове диктаторске власти допринеле су и његове сјајне победе надн спољним непријатељем. У пролеће 1800. године, први конзул, прешавши са војском преко Алпа, појавио се у горњој Италији. Победа код Маренга од 14. јула довела је до потискивања Аустријанаца из Италије. После новог пораза код Хохенлиндена (3. децембар) Аустрија је принуђена да иступи из коалиције и закључи са Француском Линевилски мир (9. фебруар 1801. година) којим потврђује услове кампоформијског мира и признаје измене које је Бонапарта извршио у Италији (образовање низа држава које су биле зависне од Француске).

Руски цар Павле I је са одобравањем примио државни удар 18/19. бримера. Он повлачи своју војску из Италије и са Наполеоном ступа у преговоре о уласку у рат Русије против Енглеске. Тај договор је прекинут Павловом погибијом (23. март 1801.). Још 26. децембра 1800. године Шведска, Данска и Русија образују лигу неутралних која је устала у одбрану слободе поморске трговине коју су Енглези систематски нарушавали. На то је Енглеска одговорила бомбардовањем Копенхагена и уништењем данске флоте (2. април 1801. година).

Крај рата[уреди]

Изгубивши све своје савезнике, Енглеска се почела прибојавати рата са Француском и пристаје на закључење мира. Мир је склопљен у Амијену 25. марта 1802. године. Према одредбама Амијенског мира Египат је враћен Турској, Малта витешком реду Јовановаца, Француска је евакуисала Напуљ и Папску државу, а Велика Британија острва у средоземном мору и све заузете прекоморске територије осим Тринидада и Цејлона. Амијенским миром прећутно је призната власт Велике Британије на мору, а Француске на копну, што је крило клице нових сукоба.

Победоносни исход рата од 1800. године учврстио је Бонапартину власт и дефинитивно порушио наде неких ројалиста који су се заносили да ће, уз помоћ првог конзула, остварити рестаурацију Бурбона у Француској.

Види још[уреди]

Извори[уреди]