Pseudomatematika
Pseudomatematika je izraz nastao parafraziranjem izraza pseudonauka, što se koristi za sve ideje koje se predstavljaju kao naučne, a to nisu. Pseudomatematika je oblik aktivnosti nalik matematičkim preduzetih prvenstveno od strane nematematičara, amatera.[1]
Napori pseudomatematičara se mogu podeliti u sledeće kategorije:
- Pokušaj rešavanja klasičnih problema na način koji je već dokazano nemoguć;
- Stvaranje novih matematičkih teorija;
- Pokušaj rešavanja teških problema srednjoškolskim znanjem matematike, često insistirajući da je upotreba više matematike pogrešna ili prevara.
Pokušaji u prvoj kategoriji su u startu osuđeni na neuspeh. Oni u drugoj su, u principu, uzaludni jer u najboljem slučaju ponovo se otkriva poznato, a u najgorem slučaju vodi u besmislice. Neki oblici numerologije se mogu svesti pod drugu kategoriju.
Napori iz treće oblasti ne moraju biti odbačeni odmah, jer neki napredni matematički rezultati mogu biti dokazani elementarnim tehnikama. U svakom slučaju, ako istraživač ne poseduje duboko poznavanje materije kojom se bavi, formalno ili intuitivno, verovatnoća značajnih otkrića je minimalna. Kao redak, i vanredno svetao, izuzetak od ovog može poslužiti indijski genije, matematičar Šrinivasa Ramanudžan.
Pseudomatematika ima svog parnjaka u pseudofizici, gde amateri još uvek pokušavaju da pronađu perpetuum mobile (perendev), opovrgnu Ajnštajnovu teoriju relativiteta ili traže sličnu zanimaciju za mozak.
Nerešivi problemi[uredi | uredi izvor]
Primeri nerešivih problema uključuju i sledeće konstrukcije u euklidskoj geometriji koristeći samo lenjir i šestar:
- kvadratura kruga: crtanje kvadrata iste površine kao dati krug
- udvostručenje kocke: crtanje kocke dvostruko veće zapremine od date
- trisekcija ugla: podela nekog ugla na tri jednaka dela
Više od 2000 godina matematičari su pokušavali da reše ove probleme. Razlog neuspeha je pronađen tek u 19. stoleću dokazivanjem nemogućnosti rešenja. To nije obeshrabrilo pseudomatematičare; naprotiv, dalo im je novu inspiraciju za dalje oštrenje uma.
Tekući trendovi pseudomatematike[uredi | uredi izvor]
Poslednjih godina pseudomatematičari su posvetili energiju opovrgavanju Gedelove druge teoreme nekompletnosti (spada u prvu kategoriju) i dokazivanju poslednje Fermaove teoreme tehnikama elementarne matematike (treća kategorija). Danas poznati dokaz Poslednje Fermaove teoreme je dugačak i izuzetno komplikovan, i pokriva mnoge oblasti napredne matematike. Ovo posebno izaziva pseudomatematičare, jer u beleški na marginama knjige koju je nekad davno zapisao Ferma, zapisano je da je dokaz malko duži ali elementaran.
Sledeći pokušaji su vezani za smišljanje algoritma za kompresiju bez gubitka informacije koji bi sažimao bilo kakve ulazne podatke ili pokušaj opovrgavanja teoreme o četiri boje. Oba slučaja spadaju u prvu kategoriju i stoga su dokazano nemogući. Za prvi slučaj je dokaz čak i jednostavan, to je pokušaj preslikavanja velikog skupa u manji skup metodom jedan-prema-jedan.
Omiljene teme pseudomatematičara su i neodređenost izraza 0/0, značenje beskonačnosti, priroda kompleksnih brojeva i imaginarne jedinice itd.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Sokal, Alan and Jean Bricmont (1998). Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals Abuse of Science. Editions Odile Jacob. ISBN 978-0-312-20407-5.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Underwood Dudley (1992), Mathematical Cranks, Mathematical Association of America. ISBN 978-0-88385-507-2..
- Underwood Dudley (1996), The Trisectors, Mathematical Association of America. ISBN 978-0-88385-514-0..
- Underwood Dudley (1997), Numerology: Or, What Pythagoras Wrought, Mathematical Association of America. ISBN 978-0-88385-524-9..
- Clifford Pickover (1999), Strange Brains and Genius, Quill. ISBN 978-0-688-16894-0..