Razgovor:Saša Jelenković

Prvi podnaslov

HTEO SAM DA PRIPITOMIM LUDILO JEZIKA

(Intervju sa Sašom Jelenkovićem)

Dragan Bošković: Dame i gospodo, dobro veče. Drago mi je što ćemo večeras da podelimo ne samo Sašino refleksivno provociranje sopstvene poezije, koliko jedno zaista autentično pesničko iskustvo koje Sašina poezija unosi u srpsku književnost. Iako piše već više od jedne decenije, Sašino pesništvo, barem za mene, uvek predstavlja izazov. Mit, kao osnovno ishodište njegovog pevanja, njegovu poeziju smešta u već nekoliko postojećih, remitologizujućih zamaha koji se u srpskoj i evropskoj literaturi u poslednja dva veka javljaju. Biti pesnik ili Elpenor, ili biti pesnik i Elpenor, čini se da nas ova dijalektika suočava sa mogućnostima i nemogućnostima pesničkog izraza, pokušavajući da i nas same postavi u elpenorovski kontekst. Pošto postaje mit o nama samima, Elpenor tako više nije samo senka udaljenog mitskog obrasca. Više, dakle, od jedne decenije Jelenković uspeva da održi svoj izuzetno provokativni pesnički glas i da kroz poslednje dve svoje knjige, “Elpenorova pisma” i “Elpenorova buđenja”, “instalira” jednu sasvim novu rekontekstualizovanu mitološku figuru, a onoga trenutka kada je takva figura pesnički oformljena, osećamo da više ne možemo bez nje. Ako je već više od 25 vekova zapravo odisejski kompleks bio izazov svetskoj i domaćoj literaturi, upitao bih Sašu, na početku: “Da li Elpenor predstavlja naličje odisejskog kompleksa i da li je zapravo on pravi mit o našoj epohi?”

Saša Jelenković: Naravno da je tako. Priču o Elpenoru manje-više svi znamo. Kad je u najkraćim crtama prepričamo ispostavi se da je, na prvi pogled, prilično tragikomična. Reč je o klasičnom anti-junaku, koji je jedne noći, pod divljim i jakim uticajem dobrog vina, stradao tako što je pao i slomio vrat. Međutim, zanimljivo je da Homer upravo Elpenora određuje kao ljudsku nadu, najmlađeg i najomiljenijeg u posadi sa kojom se Odisej vraća na Itaku. I oni će, čitava posada, ujutru u panici otploviti bežeći od Kirke, ali bez najmlađeg i najvoljenijeg iz svoje posade. To je prvo sumnjivo mesto u priči o Elpenoru. Kako sad to - neko je najomiljeniji, a mi smo ga jednostavno zaboravili? Odisej će sresti Elpenora u Hadu. To će biti prva sen sa kojom će on ozbiljno razgovarati i Elpenor će ga zamoliti da mu priušti dostojnu sahranu, prelomi veslo, zabode ga u pesak, i to mesto zalije medom i vinom da bi mu na taj način obezbedio mir i počinak. Tako kaže mit. Odisej je, kao što svi mi ovde okupljeni vrlo dobro znamo, lik čije obrise i tragove pratimo po sveukupnoj svetskoj literaturi.Tragove Elpenora, međutim, nalazimo samo sporadično. Postoji drama o Elpenoru, Geteova, postoji Elpenor u delu Jorgosa Seferisa, i postoji Elpenor u jednoj pesmi Ivana V. Lalića. Toliko ja znam. Zašto je meni Elpenor bio zanimljiv? Jednostavno, zbog toga što se javlja na tamnom mestu mita o Odiseju. Nesumnjivo da je Odisej solarni junak, junak dana, a da je Elpenor, hajde da kažemo, možda po nekoj klasičnoj dihotomiji, koju znamo još iz romantizma, lunarni lik, junak noći, junak podzemlja. Dakle, pravi junak mita o našoj epohi, o epohi podzemlja, jer mi intenzivno, još uvek, živimo podzemne živote, u kojima smo ni živi ni mrtvi. Poželeo sam da više ne govorim kao onaj koji piše pesmu, poželeo sam da se distanciram, da se izvučem iz konvencionalne pozicije pesnika koji stoji u svetu. Da budem izvan sveta, to sam hteo. Tako sam odabrao Elpenora, koji u mojoj poeziji dobija rasuti, difuzni glas. Naravno, neki od tumača moje poezije, kao što je Saša Radojčić, sada bi sreplicirali, iz ruke: kao da si do Elpenora imao neki čvrst pesnički subjekt, pa će ovaj koji sada gradiš biti difuzan.” To je tema za dalju priču o prvoj fazi, lirskoj fazi moje poezije, kako bih je sada shvatio, nakon dvadeset godina kako poeziju objavljujem. U drugoj fazi Elpenor se pojavio kao čvorna tačka, kao novi lik, jer je meni u jednom trenutku bio potreban oslonac, integrativni momenat, zbirni subjekt, lik kakvih ima u svetskoj poeziji kod pesnika koji su bili moji uzori, kao što su Zbignjev Herbert i njegov Gospodin Kogito, ili Anri Mišo i njegov Plim.

Dragan Bošković: Pomenuo si da Elpenorovska vizija predstavlja jedan prekid unutar tvoje poezije. Da li je možda tvoja poezija i pre Elpenora bolovala od Elpenorovog sindroma i da li je ono helderlinovsko iskustvo koje su baštinile tvoje prethodne knjige u dosluhu sa ovim elpenorovskim duhom koji se pojavljuje u tvoje poslednje dve knjige?

Saša Jelenković: Nažalost, ja ne znam nemački, i Helderlina sam čitao u srpskim i hrvatskim prevodima, i bio sam pod snažnim uticajem njegove poezije, ali i životne sudbine, elpenorovske, rekao bih, jer je Helderlin živ među mrtvima, mrtav među živima, ali i lud među razumnima, a razuman među ludima. Zašto mi je bio zanimljiv Helderlin? Čitao sam ga devedesetih godine dvadesetog veka, u doba rasapa svih mogućih vrednosti. Meni se to doba ukazalo kao replika na veliku, najtamniju svetsku noć o kojoj peva Helderlin, kada su bogovi odbegli i ostavili ljude da samuju i tuguju i budu potpuno prepušteni sopstvenom udesu u svetu bez Boga. Međutim, ima još jedan stih Helderlinov iz Menonovih tužaljki za Diotimom, i on glasi: Slavio bih, al’ čemu? Ovaj stih se meni u elpenorovskoj fazi ukazao kao pogodan za naslanjanje na helderlinovsku tradiciju. Ako bih stvari hteo da razgraničim, možda je prva faza, koja po mom uvidu traje zaključno sa knjigom “Heruvimske tajne”, to moje melanholično pesništvo, zaista elpenorovsko, obeležena iskustvom bivstvovanja u noći, u svetu koji su bogovi napustili. Dakle, osetio sam da nema tragedije, nego samo nesreća, i da je svet ispražnjen, ne da je Bog mrtav, nego da nije ni bilo Boga koji bi mogao da umre. I tada se Elpenor javio kao provokacija, podsticaj da napišem jednu pesmu. Ja sam tu jednu pesmu i napisao. To je “Pismo trideset sedmo” iz “Elpenorovih pisama”, dakle poslednja pesma, a onda sam napisao “Pismo prvo”. To je moj običaj da napišem prvu i poslednju pesmu, i odmah znam da imam knjigu. Krenuo sam tragom Elpenora, i vrlo mi je drago da je većina kritičara, srpskih, zagrizla, i da su se dobronamerno zapitali: Ko je sad to napisao? Da li to Elpenor piše nekome, ili on prima pisma itd.? Nije zagrizla slovenačka kritičarka Gabriela Babnik, koja me je savršeno prozrela, kada je napisala: Govor lirskog subjekta i govor druge osobe ponekad ustupaju mesto samoj priči, jer poezija više ne otkriva sopstvenu metodu, već esencijalizuje druge žanrovske postupke. Ja volim da stvari mistifikujem. Nemam ideal pesme, kao cele lepe, nego volim da u jednoj pesmi prođe nekoliko različitih glasova, jer mi je tako zanimljivije, da se napravi situacija koju ne vole izvesni u sebe zagledani kritičari, koji bi najradije još uvek da snatre ponad one bele cipele od svile. Uostalom, moj Elpenor je veoma istančan, prefinjen, aristokratski, snobovski lik, i ja se ne ustručavam da kažem kako je on, pored Zvezdoznanca Vaska Pope, jedini personalizovani, celoviti pesnički junak u savremenoj srpskoj poezije.

Dragan Bošković: Helderlinov stih koji si naveo nalazi se u jednoj elegiji i on može da se prepozna kao samo jedan retorički obrt unutar, sada opet, jedne stabilne pesničke vizije, pa tako Helderlinova zapitanost nad „slavljenjem“ omogućava da se ta proslava, to veličanje uopšte dogodi. Čini mi se da u tvojoj helderlinovskoj fazi ostaje samo pitanje – „Čemu“?!

Saša Jelenković: Kao sumnja? Moguće. Neka inicijacija, ipak, mora da postoji. Ne volim priče o inspiraciji, zaista ne spadam u onu vrstu pesnika koji bivaju obasjani iracionalnim podsticajem, kao presudnim momentom koji ih na pisanje podstiče. Ja to radim vrlo racionalno i stalno, zaista, stalno se pitajući - čemu? Uvek kad mi se javi pesma pitam se - čemu? Zašto mi se javi baš takva pesma? Poeziju vidim kao preobražaj i kao razlog. Sad ja idem malo unapred, da tako kažem, da preduhitrim jedno tvoje pitanje, dakle, pesmu doživljavam kao metamorfozu, jer je meni antički mit je vrlo blizak. To je verovatno posledica dugotrajnog i iscrpljujućeg studiranja svetske književnosti. Ali, recimo, zašto mi je Helderlin bio zanimljiv? Zato što je njegov svet pun antičkih junaka. I naravno, mi koji živimo na ovom delu planete, i mi imamo nekakav svoj mit. Recimo da je to kosovski mit. I ovo je sad jedno vrlo tanano i delikatno pitanje. Ja sam antički mit prepoznavao kao svoj, zato što je to mit preobražaja (a metamorfoza ne postoji bez skepse), i zato što je to pobednički mit. Zato što čak i kad dođu osvajači, kad dođu Rimljani, njih grčki mit uvuče u sebe. Znači, mit je dinamičan, i mit je živ. Nažalost, meni se učinilo da kosovski mit nije mit preobražaja, nego je to jedan okamenjen mit, gubitnički mit, koji nas iznova tragično zavodi svojom glorifikacijom poraza.

Dragan Bošković: Postojati elpenorovski znači, dakle, postojati dinamično i nestabilno. Ali to takođe znači i biti neprestano izložen konvertovanju, razmeni. U antičku kulturu utisnuta je velika metafora metamorfoze; u postmodernu literaturu utisnuta je metafora razmene. Ako tvoju poeziju postavimo, na primer, u rilkeovski kontekst, onda možemo da posmatramo njen dosluh sa Rilkeovim zahtevom za preobražavanjem stvari i predmeta u duhu anđela ili pesnika, i njihovo „prevođenje“ u „suštinski svetski prostor“. Da li, dakle, taj simbolički kodiran preobražaj koji podrazumeva Rilke uopšte ođekuje u tvojoj poeziji? Opiši nam tu razmenu koja se odvija u tvom pesničkom svetu? Da li ona može da se razume posredstvom simbolističkih kodova ili ona izlazi van njihovih okvira?

Saša Jelenković: Pokušaću sada da odgovorim na nešto što si veoma dobro uočio u svom tekstu o diptihu o Elpenorima, tekstu koji će se uskoro pojaviti u časopisu “Polja”. Bio sam prilično iznenađen, prijatno naravno, tvojim definisanjem odnosa između pojmova kao što su preobražaj i razmena. Ja imam u pesmi koja otvara “Elpenorova pisma” stih koji glasi: “Ovo nije on, ovo jeste on.” I nisam sasvim siguran da li je to preobražaj, ili je to razmena. Znam samo da je to ono što mene trenutno opseda, a to je preispitivanje identiteta. Ja sam nekada imao, recimo u knjizi “Ono što ostaje”, kjerkegorovsku dilemu - ili - ili. Međutim, sada mi se čini da se u kontekstu ovoga što me pitaš, o postmodernističkoj metafori razmene, odjednom ruši čitav moj koncept poezije građene na mitološkim obrascima, ili zapravo, ne ruši se nego se razmenjuje. U Elpenorovim pismima i Elpenorovim buđenjima stvarno se sve i svašta razmenjuje. Razmenjuje se kilogram zlata za miligram ultramarina, neka ogledala za neke knjige, razne stvari se tu dešavaju. Ali meni se čini da je moja pozicija postala i - i. Dakle, i ovo i ono, što je opet mala skrivalica, koja ne znači da sam sada prihvatio sve. To znači da sam pokušao da razmenim kilogram zlata za miligram ultramarina, ili u prevodu, za one koji teško komuniciraju s poezijom, a ipak o njoj pišu, da ne postoji bogatstvo koje ne bih razmenio za umetnost. Oko ove slike smo se, jednom prilikom, ti i ja malo sporili. Ja uporno tvrdim da je to veoma tradicionalna slika, iz nekog konzervativnog registra. Dragan, pak, misli da je to iz postmodernističke priče, čak koristi termin koji se meni veoma dopada, jer sam ja, pre svega, snob, a taj termin je post-post-modernizam. Moja poezija poriče uglavnom sve ono što bi moglo da se shvati kao dovršen, okončan prostor. Ne bih sad išao tako daleko da se određujem prema Rilkeu kao pesnik, pošto bih više voleo da se odredim kao čitalac, ali čini mi se da kroz lik Elpenora, difuzan, rasut i razvejan, ne ostavljam mnogo mogućnosti da se on razume isključivo posredstvom simbolističkih kodova, ali bi mi bilo veoma drago kada bih uspeo da Elpenora izvedem izvan sveta vidljivih stvari. Pokušavao sam da nađem što veći broj sinonima, i u Pismima i u Buđenjima, kojima bih prizvao Elpenorovo lelujavo stanje, i približio ga čitaocu, i sada mi se čini da je iz takve pozicije bilo nemoguće prihvatiti bilo šta unapred čvrsto formirano. Kao ilustracija neka posluži činjenica da sam napisao prvo “Elpenorova pisma”. Onda sam, pošto uglavnom užasno sporo pišem, i to sve jako komplikovano ide kod mene (Elpenorova pisma sam pisao pet godina), u februaru 2003. godine, presudno podstaknut rečenicama Ivane Velimirac o lutanju, rasutosti, razumu i ludilu, za dvadeset dana napisao “Elpenorovo buđenje”. Ponovo po principu prve i poslednje pesme. Mislio sam, tu je kraj. Zatim mi se učinilo da Elpenorovo buđenje može biti idealan završni deo trilogije. Mislim da je taj lik, Elpenor, pao u mene iz sredine, iz drugog dela, iz Elpenorovih pisama, ali da nedostaje početak, koji će se zvati “Elpenorova nestrpljenja”, gde ću pokušati da racionalizujem, a potom da zaboravim, da bih uopšte mogao da nastavim dalje pisanje o Elpenoru, i da trilogija bude dovršena. To će naravno biti kraj priče o Elpenoru, osim ako ne otkačim, pa napišem i neku komediju sa Elpenorom kao glavnim junakom, tako da dobijemo klasičan obrazac – tri tragedije plus satirska igra.

Dragan Bošković: Tvoja poezija opominje: “da izmisli samoga sebe, to je sve što mi ostaje sad“, „Sve ću to morati da izmislim“, „Nisu dopuštali da sebe izmislim”. Kakva je to imaginacija koja uopšte nešto mora da izmisli, a kojoj nije dopušteno da to učini?

Saša Jelenković: Ne mogu ništa drugo nego da ponudim odgovor iz elpenorovske pozicije. Podozrevam da je u pitanju prozni postupak. Jer, kad krenete u izmišljanje sopstvenog drugog ja, onda ste u neku ruku usred proznog postupka. Znači, ovde se priča neka priča, postoji glavni junak kome se nešto dešava. Šta sad ja tu izmišljam? Ja se trudim da izmislim celog Elpenora. Jednostavno, to je junak koji je, kako Tihomir Brajović piše u pogovoru za Elpenorova buđenja, pao u tragikomično. On nije nije nimalo junački lik, on je anti-heroj. Naizgled nema šta mnogo da se smesti u taj lik, jedino što možete to je da izmišljate. Dakle da izmislite samog sebe, to je sve što ostaje. Književnost, čini mi se, ne mora ništa drugo da izmišlja osim što izmišlja samu sebe. Jezik izmišlja samog sebe. Pitanje imaginacije najmanje mogu da branim u svojoj poeziji, ne samo da ne mogu da ga branim, već jedino mogu da racionalizujem. Možda je sve to izletelo iz Elpenorovog glasa, to je tako kako jeste.

Dragan Bošković: Čini mi se da, racionalizujući ih, uopštavaš svoje odgovore, da odgovaraš kao Elpenor. Da li je moguće dobiti možda konkretniji odgovor ko je Elpenor, šta on hoće od nas ili, radikalnije, da li bi mogao sve to što si napisao da opet učiniš, a da se tu ne pojavi Elpenor nego neko treće ime?

Saša Jelenković: Da li racionalizujem? Meni se čini da pokušavam da ne tumačim sopstvenu poeziju, a da u isti mah nešto o njoj i kažem. Ali, evo šta se dogodilo. Pre neko veče me je Saša Radojčić naveo na veliku muku. On ima svoj veb portal www.meta-fora.org i namerava da tamo postavlja pesničke knjige, i već je kontaktirao neke značajne srpske pesnike. I Saša me je zamolio: “Hajde napravi izbor iz svoje poezije”. Ja sam izvadio pesme i iz “Elpenorovih pisama” i “Elpenorovih buđenja”, zatim nove pesme iz “Elpenorovih nestrpljenja”, ali sam im dao potpuno nove naslove. To je sad knjiga koja se zove “Gibraltar”, jer ide pravo kroz sredinu mog pesništva, preseca me na pola. Sad to naizgled nema veze sa Elperonom. Ali, Elpenor je, u Gibraltaru, i Protej i Orfej. On naravno metamorfozira, ali i razmenjuje. U mojoj poeziji Elpenor je podvojen između razuma i ludila, on prolazi kroz tri stepena, od nestrpljenja preko traganja do buđenja. Kao što vidite, zaista ne volim definitivne odgovore, jer to mene na neki način sputava.

Dragan Bošković: U „Trećem pismu“ piše: “Jeziku priznam da je od mene učinio krijumčara, a ja od njega bernardinca.” Pesnički subjekt je prepoznat kao „diler“, ili možda ti nama pokušavaš da nešto „udiluješ“, nešto što i jeste i nije. Prepoznati, opet, jezik kao psa, moguće je na jeziku nekog čvršćeg poretka. Ili na jeziku nereda? Koji jezik koristiš ili koji jezik treba koristiti da bi se izrazio elpenorovski jezik?

Saša Jelenković: Sada ću ja tebi odgovoriti stihovima iz pesme “Kraljevska objašnjenja”: “Moje pleme je probuđeno, ne prepoznaje jezik u kojem se rodilo.” Ako jedan rod, jedno pleme, ne prepoznaje jezik kojim govori, a ja svakog dana čim progovorim, imam tu spoznaju, onda je to jedan ogroman problem identiteta. Ne bih sada o tome, to je velika tema, komplikovana je. Možda će, za sada, biti dovoljno da kažem toliko da je pitanje jezika nedovoljno promišljeno u srpskoj poeziji. A ovo sa krijumčarom imalo je sledeći tok: prvo sam imao sliku bernardinca, nekoga ko dolazi smireno da bi uneo red u hladnoćom poremećena čula. Zatim sam shvatio da mi je hladno u sopstvenom jeziku, da se smrzavam, da počinjem da haluciniram. Postalo mi je teskobno, osetio sam strepnju da ću usred rečenice zaboraviti jezik kojim pišem. Kao Elpenor koji u Hadu, okružen mrtvima, ali nedovoljno mrtav, ne može ništa osim da žudi za potvrdom sopstvene smrti. Tako sam i ja, usred ludila jezika, mogao jedino da žudim za prepoznavanjem identiteta jezika sopstvene poezije. Hteo sam da pripitomim ludilo jezika. Kad pročitam dnevne novine ili saslušam vesti, imam utisak da taj jezik ne razumem. Nisam u stanju, u poeziji, da govorim jezikom na kojem stvarnost luduje. Šta sam hteo slikom bernardinca? Dakle, ako sam ga pripitomio, pokušao da od jezika koji je divalj, divljačan, napravim bernardinca koji dođe usred zamrznutog prostora i donese vam nešto malo topline, to znači da sam neke naslage jezika prepoznao, da sam ih obnovio. Imao sam velikih problema sa ovom pesničkom slikom, sa bernardincem. Gotovo da ne postoje ljudi koji bi mi stavili neku ozbiljnu primedbu na tu sliku, jednostavno me pitaju: “Ne valja ti ta slika, šta to znači?” Znači upravo ovo što si ti sada rekao, piše crnim slovima na belom papiru. Nešto si prikrijumčario u pesmu, nešto se dogodilo na jeziku nereda, što bi sada da prevedeš na jezik reda. Ja bih sada upitao i tebe i sebe: a gde je jezik reda? Ima li ga uopšte u poeziji?

Dragan Bošković: A šta tvoja poezija krijumčari?

Saša Jelenković: Šta moja poezija krijumčari? U svakom paketu koji pokušate da iz jedne sredine kriomice prenesete u drugu, postoji duplo dno, koje je iznenađenje čak i za vas koji krijumčarite. Pošto sada pričamo na jeziku nereda i koristimo termine kao što je krijumčarenje, ja to shvatam doslovno. Krijumčarim, dakle, Elpenora sa njegovim pokušajima da izmisli samog sebe, da prokrijumčari jezik i sebe samoga. Meni se čini nakon “Elpenorovog buđenja”, da to više i nije poezija. To sve više počinje da liči na prozu, ali ja ne umem da organizujem fabulu, ne umem da pišem priče, i mislim da će “Elpenorova nestrpljenja” samo formalno imati oblik poezije. Možda je proza napisana na jeziku reda, a poezija na jeziku nereda, eto! Pa sad je pokušavam da se domognem reda. Znači, to će izgledati kao poezija, a biće prokrijumčareno nešto što je po mom mišljenju epski sadržaj. Na kraju krajeva, Elpenor je junak iz epa.

Dragan Bošković: Rekao si da figuru razmene možemo da prepoznamo i unutar, sada opet jednog drugog mita, mita o Orfeju. Ali, kao da tvoja poezija neprestano to negira. U stvari, iako čežnja za razmenom koja se produkuje iz pesme u pesmu postoji, ona je zapravo osujećena razmena. Na jednom mestu zapisao si: “Zato i pišem da ućutkam prekore i okončam skrivanja“. Da li i s kim uopšte poezija igra žmurke?

Saša Jelenković: Ako uopšte neko čita poeziju onda je igra sa čitaocem, a ako poeziju čita sve manje ljudi, onda igra sa onim ko je piše. Ako je više niko ne čita, ili što je malo teže zamisliti, ne piše, onda je igra žmurki odigrana, i tu nema šta da se doda. Stih koji si ti citirao glasi: “Zato i pišem ove hladne redove”, pri čemu je meni veoma stalo baš do onog dela koji glasi “ovi hladni redovi” zato što odavno ne mislim da poeziju mogu da pišem, ako sam ikad i mogao - srcem. Onda bi to bilo ovako: “zrelo žito vilov dole bosioče plavi...” pa onda kitiš dalje, to se rimuje, i tera suze na oči nekim zvučanjem, toliko patetičnim da se potire značenje. I što bi Jovan Hristić rekao za Dučića, ja to ne mogu da čitam, to nije moja krvna grupa, jer ja ne mogu da na taj način pišem srcem, nego je to ipak cerebralna aktivnost. Sve više čitam dobru klasičnu prozu, a sve manje poeziju, jer me poezija ne obnavlja kao nekada, kada sam je strasno čitao. A sad skrivanje. Opet smo na terenu lunarnog. Šta radi Ofrej? Kao što kaže Moris Blanšo, on otključava tamu, on silazi po Euridiku i otključava tamu. Blanšo ga naziva nestrpljivim jer Orfej po njemu uporno pokušava da pobedi beskonačnost, vreme i razne kategorije koje čoveku inače prave probleme već vekovima. I naravno, Orfej nosi krivicu nestrpljenja jer se on osvrnuo. Elpenor ima krivicu nedefinisanosti. On je mrtav među živima i živ među mrtvima. To je njegova igra žmurke. On krijumčari život u smrt, pošto je njega prokrijumčarilo iz života u smrt. Pravi pesnik, uvek je pesnik smrti.

Dragan Bošković: Pošto si nam već najavio svoju buduću knjigu, zanima me kakvog će nam Elpenora ona doneti? Da li će i ona ostvariti poetički rez u odnosu na prethodne dve knjige, jer i između “Elpenorovih pisama” i “Elpenorovog buđenja” postoji očigledna poetička promena. Šta, dakle, krije, dolazeće “Elpenorovo nestrpljenje”?

Saša Jelenković: Već sam pomenuo da je tu uticaj proze prilično jak. Kada sam pisao knjigu “Kraljevska objašnjenja”, hteo sam pošto-poto da se ogradim i napravim distancu od svega što je bilo zaključno sa ’’Heruvimskim tajnama’’. Donekle sam to uspeo u Kraljevskim objašnjenjima, koju Tihomir Brajović nazvao knjigom “pauze ka preokretu”, a ja mislim da to ipak jeste knjiga preokreta. Rekao sam već da ne volim celu lepu pesmu niti celu lepu knjigu, stalo mi je da sve te lepe knjige budu različite. Recimo da je “Elpenorovo buđenje” pisano u jednom dahu i da se tu pesme nadovezuju jedna na drugu. Mislim da će “Elpenorovo nestrpljenje” biti fragmenti pisani jezikom koji je, čini mi se, prilično grub. Kao da je rađen kratkim, oštrim potezima.

Dragan Bošković: A ta satirska igra?

Saša Jelenković: To će sigurno biti komedija o čoveku koji se u pravom trenutku našao na pogrešnom mestu. Nisam u stanju da od poezije pobegnem u roman. Drama je življa, uzbudljivija, ona je protejski rod.

Dragan Bošković: Nadam se da vam je nakon ovog razgovora enigmatična figura Elpenorova i Sašina poezija barem, za pedalj, ne bliža, nego dalja.

Saša Jelenković: Ja sam uložio sve od sebe da ovo što sam večeras izgovorio o svojoj poeziji bude što manje jasno, trudio sam se da sve još više zamaglim. Ako sam uspeo - drago mi je. Hvala vam što ste bili sa nama.

Sa Sašom Jelenkovićem razgovarao Dragan Bošković

Dopunjen tekst i dodata fotografija.