Ukleti pesnici
Ukleti pesnici (franc. poetes maudits) je termin koji, u istoimenom eseju iz 1884. godine, prvi put upotrebljava francuski pesnik Pol Verlen da bi opisao stvaralaštvo simbolizma i njegovih predstavnika, T. Korbijera, Artura Remboa i Stefana Malarmea.
Verlen ukazuje na pesničku autentičnost ovih pesnika i ističe ono što njihovu poeziju čini novom i značajnom za književnost 19. veka. On skreće pažnju i na sklonost ovih pesnika ka istraživanju ekstremnih iskustava, kao što su uzimanje narkotika i alkohola, i ponašanju koje odudara od ustaljenih društvenih normi.
Skoro pola veka ranije, 1832. godine, pisao je Alfred de Vinji o podvojenosti i nepomirljivosti poezije i društva, pesnika i publike, naglašavajući da pesnici čine „rasu koju će zauvek proklinjati oni na vlasti“, jer im zavide na superiornim kvalitetima i plaše se istine koju otkrivaju.
Na tragu Vinjijevih ideja, Verlen se pita da li je istina da će se „iskren pesnik sada i zauvek videti, osećati i prepoznavati kao neko ko je proklet od strane ma kog sistema ili interesa koji je na vlasti“.
Temom „ukletih pesnika“ bavio se i francuski pesnik simbolizma, Šarl Bodler, u svojoj najpoznatijoj zbirci pesama Cveće zla (pesme Albatros i Blagoslov). Predstava takvog pesnika podrazumeva bolesnog, raskalašnog, siromašnog pesnika velikog ali nepriznatog talenta, sklonog poroku i skandalima, prezrenog i odbačenog od društva.
U drugom izdanju svog eseja (1888. godina) Verlen među „uklete pesnike“ svrstava i M. Debord-Valmora, V. de Lil-Adama i Povr Lelijena (anagram od »Pol Verlain«).
Pored pesnika koje je naveo Verlen u uklete ubrajaju se i Fransoa Vijon, Alfred de Vinji, Žerar de Nerval, Edgar Alan Po, Šarl Bodler, grof Lotreamon, A. Žari, A. Arto, E. Paund. Srpskih ukletih pesnika nema mnogo, mada se među njih mogu svrstati Sima Pandurović i Vladislav Petković Dis.
