Faze u sklapanju braka u Turskoj
Svadba i brak (Evlenme) - se smatraju drugim prelaznim periodom u životnom ciklusu jedne jedinke. Osobe sazrele za brak odlučuju se za udaju/ženidbu i na taj način stvaraju svoju porodicu (aile). Stvaranjem nove porodice kao jedinke društva, definiše se novi društveni i ekonomski status. Svako društvo u skladu sa svojom strukturom definiše brak i bira načine za njegovo sklapanje, pri čemu čuva tradiciju.
U turskom društvu se praktikuje sklapanje brakova na osnovu ličnog poznanstva ili samostalnog izbora partnera.
Faze u sklapanju braka[uredi | uredi izvor]
Traženje neveste / gledanje neveste[uredi | uredi izvor]
Traženje neveste započinje kada porodica koja ima sina za ženidbu, svojoj familiji, prijateljima i posrednicima objavi da traži devojku za sina. Gledanje devojke se upriliči tek kada se dobiju potrebne informacije da devojka poseduje sve tražene kvalitete i signal da je moguće dobiti pozitivan odgovor. Majka mladoženje odlazi u nevestinu kuću da upozna devojku i uveri se da li odgovara njenom sinu. Istovremeno i devojčina porodica se detaljno raspituje o budućem mladoženji.[1]
Prosidba[uredi | uredi izvor]
Kada strane zaključe da mladić i devojka odgovaraju jedno drugom, stariji članovi mladoženjine porodice odlaze da isprose devojku. Ova faza se zove „prijateljstvo“ roditelja bračnog para. Mladićeva porodica odlazi u devojčinu kuću noseći poklone koji obavezno sadrže slatkiše i cveće. Devojka koja se prosi kuva kafu gostima. Prosidbu obavlja mladićev otac, koristeći ukalupljenu frazu: „ Po zapovesti Boga i reči Proroka, tražimo ruku vaše kćeri za našeg sina“.[1]
Davanje reči[uredi | uredi izvor]
Davanje reči je sledeći sastanak budućih prijatelja i članova uže porodice. Poseta je u devojčinoj kući. Tada se potvrđuje prosidba, zakazuje se dan veridbe, razgovara se o otkupu za mladu, razmenjuju se pokloni, odnosno bošče, koje sadrže različite lične potrepštine. Kada bošče međusobno razmene, smatra se da je obavljena ceremonija davanja reči.[1]
Veridba[uredi | uredi izvor]
Nakon davanja reči organizuje se veridba. Uglavnom se obavlja u mladinoj kući u užem ili širem krugu porodice, uz zabavu i muziku. Devojka oblači svečanu haljinu, i od mladoženjine porodice dobija nakit na poklon. Neko od starijih članova porodice devojci i mladiću na domali prst desne ruke stavlja vereničko prstenje. Prstenje je povezano crvenom trakom koju najpoštovaniji član porodice preseče makazama. Crvena traka simbolizuje čvrstu vezanost dvoje mladih. Devojčina porodica zvanice poslužuje bogatom trpezom. Period trajanja veridbe nije ograničen.. ranije, verenicima nije bilo dozvoljeno da se viđaju. Danas mladić i devojka se mogu viđati u prisustvu porodice. Ova ograničenja su postavljena u slučaju raskida veridbe, bivšim verenicima bilo bi teško da stupe u brak sa nekim drugim iz istog sela.[1]
Svadba[uredi | uredi izvor]
Svadba je završna svečanost u nizu priprema za brak. Radostan događaj organizuje se nakon venčanja sklopljenog pred matičarem, koji je jedini pravno važeći. Venčani prsten se stavlja na domali prst leve ruke. Čin venčanja se zove nikah. Naziv za nevestu u turskom je gelin, a za mladoženju damat. Svadba se organizuje u kući mladoženje ili u posebno iznajmljenom salonu. Poziva se što veći broj zvanica. U seoskoj sredini, svadbe se najčešće prave u jesen kada se završe poljski radovi i kada je lakše materijalno podneti troškove koje ona iziskuje. Najvažniji događaj je veče kane (kina gecesi), koja ima karakter devojačke večeri.[1]
Veče kane[uredi | uredi izvor]
Veče kane se odvija u nevestinoj kući. Tom prilikom se okupe žene i devojke bliske mladinoj i mladoženjinoj porodici i obavljaju ceremoniju bojenja kanom. Kana se stavlja nevesti na dlanove i stopala i nakon nekoliko sati stajanja ostavlja crveni trag. Nevestina glava se pokriva takođe crvenom, ukrašenom maramom. Kana štiti nevestu od zlih sila, lice joj se pokriva da bi se zaštitila od uroka. I nevesti i mladoženji se tada na dlan stavi po jedan zlatnik za sreću. Kada mladoženja ode, devojke oko neveste igraju i pevaju tužne pesme. Pesme su tužne, jer govore o tome da će devojka napustiti rodnu kuću i otići u novu porodicu. Od nje se očekuje da pokaže tugu zbog odlaska i da zaplače. Ukoliko to ne učini, okolina je osuđuje. Takođe se u nekim delovima sačuvao i običaj pokazivanja i slanja devojačke spreme (ceyiz gosterme/ ceyiz goturme). Devojačka sprema se sastoji od ručnih radova i predmeta za kućnu upotrebu koje svaka devojka sprema od detinjstva i čuva u sanduku specijalno za tu svrhu.[1]
U Anadoliji se i danas pre svadbe poštuje običaj odlaska mlade i ženskih članova porodice u hamam (gelin hamam). U hamamu pevaju, recituju, sviraju i zabavljaju se. Svadba traje više dana. Nakon večeri kane, nevesta napušta rodnu kuću. Kreće prema svom novom domu. Nevestu čija je glava prekrivena velom, najčešće vode na konju. Kolona svatova (gelin alayi) se kreće uz muzičku pratnju davula i zurle. Prilikom dolaska u novi dom sreće se više običaja vezanih za traženje novca kao nadoknade za uklanjanje prepreke za izlazak iz kuće. Sprovodi se i običaj silaska mlade (gelin indirme) sa konja. Od svekra i svekrve se traže pokloni kako bi se dala dozvola da mlada siđe sa konja. Nevesti se u naručuje daje malo dete da bi osigurala plodnost. Na krov se baca krčag koji se slomi, kako bi nevesta bila poslušna ili se njoj daje čaša da je polomi. Da bi bila druželjubiva i pristupačna daje joj se da jede med i slatko. Pri ulasku u kuću nevesta poljubi prag. Na venčanju mlada se kiti zlatom, a posebno važan deo nakita su narukvice koje predstavljaju statusni simbol, pa ih udate žene stalno nose na ruci.[1]
Prva bračna noć[uredi | uredi izvor]
Prva bračna noć u turskoj tradiciji igra važnu ulogu, jer predstavlja početak braka koji su odobrili svi članovi zajednice i verifikovala država. Pred prvu bračnu noć, uz mladoženju i mladu se nalaze dever (sagdic) i deveruša (yenge) koji ih prate. U izrazito religioznim sredinama mlada i mladoženja u ovoj noći prvo klanjaju molitvu. Deveruša predaje mladu mladoženji, držeći je za ruku. Mlada je tiha i ne govori ništa. Mladoženja joj tada predaje poklon „da bi joj video lice“ (yuz gorumlugu) i naveo na razgovor. Deveruša ispred kuće čeka na dokaz o obavljenoj bračnoj dužnosti. I kada ga dobije, odlazi u nevestinu kuću da objavi muštuluk. Prvo jutro posle svadbe zove se duvak. Tog jutra žene dolaze u posetu nevesti i do podneva se vesele i igraju. Od podneva se kod mladoženje skupljaju muški članovi porodice i takođe se zabavljaju. U nekim krajevima zabava i čašćavanje traju čak do nedelju dana.[1]
Literatura[uredi | uredi izvor]
Ajkut, Ksenija (2017) "Turski folklor". Kolor pres, Lapovo. ISBN 978-86-83801-69-5