Венчање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили појам из уметности, погледајте чланак Венчање (опера).

Венчање је церемонија која се одвија приликом ступања у брак. Може се одржати на веома различитим местима, али је најчешће у цркви или некој државној институцији. Венчање које се не обави у цркви назива се грађанско венчање и оно се обавља пред матичарем у присуству два сведока. Тада будући супружници обећавају да ће живот провести заједно и да ће поштовати принципе брака, као и једно друго. Након тога, матичар им издаје венчани лист, односно потврду о томе да је брак званично склопљен. Супружници при томе могу да задрже своје презиме или преузму и/или додају презиме свог супружника.

Различите културе[уреди]

хиндуси

Многе религије обављају различите обреде и светковине које се одржавају приликом ступања у брак двоје верника. На државним законима је да те бракове верификују као легалне или не. Хришћански брак се углавном склапа у цркви. Брак склопљен пред Богом требало би да траје цео живот, али данас црквене власти дозвољавају развод, па и склапање новог брака. Православни свештеници крунишу младенце, док је код свих хришћана уобичајена размена бурми. Јеврејско венчање у синагоги је заправо договор двоје људи које благослови Бог. Они на венчању газе кристалну чашу како би показали како је љубав драгоцена и крхка. Муслимански брак је резултат договора две породице, а венчање се обавља у кући. Младенци хиндуистичке вероисповести седам пута обилазе око свете ватре, док код сика младожења води младу око свете књиге. Код сика је невеста обучена у црвено, док је у последњих сто година у западној Европи постало уобичајено да млада носи раскошне беле венчанице, што се сматра симболом чистоте и невиности. Сики, Јевреји и муслимани дозвољавају развод, али нерадо. За брачни пар који наиђе на тешкоће постоје саветници за брачне проблеме. Међу хиндусима, сикима и муслиманима се често дешавају уговорени бракови (док су супружници још деца), па се дешава и да се будући млада и младожења и не познају. У племену Бербери у Мароку постоји празник невести који се прославља сваке године у септембру. То је прилика да млади људи нађу себи сродну душу. Мушкарци који траже невесту том приликом су обучени у бело, а девојке су покривене веловима тако да лице не може да им се види. Младић ће видети лице девојке тек ако је ожени, што значи да разговором треба да оцени да ли је она за њега. Венчаће их такозвани кадија.[1]

У Кини је могуће да чак и особе које више нису међу живима ступе у брак. Тада се приређују такозвана венчања духова. Био је то начин да, родитељи девојке или младића који су умрли пронађу зета или снају (који су живи). Оваква вечања се спомињу у кинеским легендама пре најмање две хиљаде година.[2]

Обичаји у Србији[уреди]

У разним деловима Србије, свадбени обичаји се мање или више разликују. На венчање је најчешће позивао момак који је припадао младином или младожењином роду, који је са собом носио окићену буклију у којој је вино или ракија. Очекивало се од домаћина који се позива да се прекрсти, отпије мало из буклије и да каже:
„Дај Боже да су младенци живи и здрави, да их прати срећа и љубав, да ове године венчамо, а идуће крстимо.“[3]

Припреме за венчање[уреди]

Куму и старом свату се, осим буклије, носи и јабука у коју они утискују дукат или метални новац. Припреме за венчање се дешавају и у кућама младе и младожење: цвећем се кити капија и кућа. Девојке такође сакупљају и рузмарин којим ће касније китити сватове. Струк рузмарина се везује траком која је у бојама српске заставе а на одећу учесника свадбе се причврћује чиодама, Кићење се наплаћује а новац остаје девојци која је китила сватове. Два дана уочи свадбе, капија испред младожењине куће се отвара и не затвара се до краја весеља. У данашње време често се уместо рузмарина користе и метални беџеви који се каче на гардеробу. [3]

Дан венчања[уреди]

На сам дан свадбе, од раног јутра, девојка се припрема и облачи венчаницу. Њене другарице и сестре дођу да је ките, чешљају и певају јој. Те песме могу да буду и тужне јер традиционално девојка напушта родитељски дом.[3]

У кући младожење је окупљање сватова које девојке ките рузмарином. Младожења са друговима или браћом одлази колима (или фијакером) по кума који се сматра важним гостом и који се дочекује музиком. Исту част има и стари сват. Ту је и барјактар или другачије војвода који је обично младожењин зет, који на свадби иде први и носи државну заставу.[3]

Када се сви окупе, свадбена поворка иде по младу. У новије време ту поворку чине (луксузна) кола која су окићена цвећем и пешкирима или ћебадима (Ваљевски крај). Мада на новим свадбама све чешће пешкири се замењују кошуљама. У Ужичком крају посебан весник иде другим путем, возећи брзо да узме Муштулук родитељима младе - са вешћу да су сватови са малдожењом кренули. Традиција налаже да до невесте није лако доћи. На капији је високо подигнута јабука коју младожења или његов рођак треба да погоди из пушке, а на улазу је постављена препрека испод које је корито са водом у које сватови убацују новац како би прошли. Такође, брат неће извести сестру док му младожења или девер не плати. Девер преузима младу која му дарује бели пешкир који он носи пребачен преко рамена. Његов задатак је да чува и пази младу током целог весеља. Младини родитељи ће послужити госте, а потом се млада опрашта са својим родитељима који јој дају благослов.[3]

Младенци тада одлазе на венчање које може обавити матичар или свештеник. Након тога, млада баца бидермајер окренута леђима. Девојке покушавају да ухвате бидермајер, јер се верује да ће она која то успе - следећа да се уда. Свадбено весеље се одвија у младожењиној кући и тамо се поворка упућује након обреда венчања. Свекар је тај који помаже младој да изађе из фијакера и дарује јој златни дукат, а она њему кошуљу. Постоји неколико ритуала приликом пристизања младе у младожењину кућу. Један од њих је да јој се принесе мушко дете (наконче), које она подигне, три пута окрене и пољуби. То ради због веровања да ће онда и она рађати мушку децу.[3]

Весеље почиње за окупљане сватове, а касније у госте пристижу и пођани. На весељу које следи, млада и младожења дворе све госте, а млада их дарује и кошуљама, пешкирима и другим даровима. Свадбено весеље траје два-три, па и више дана[3].

Извори[уреди]

  1. ^ Дипре, Б. & Ворал, М. 2007. Оксфорд школска енциклопедија. Књига-комерц: Београд.
  2. ^ http://www.politikin-zabavnik.co.rs/index.php?broj=2943 Политикин забавник број 2943
  3. ^ а б в г д ђ е Милановић, С. 2008. Народна традиција. (публикација). НИП „Дечја кућа“ д. о. о. Горњи Милановац. ISBN 86-86553-01-X

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Венчање