Асонанца

Из Википедије, слободне енциклопедије

Асонанца (лат. Assonare — звучати у складу) је фигура дикције која настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта. У старој француској поезији последњи акцентовани вокал, и то у низовима узастопних стихова, „асосира“. Пошто су се неки стихови почели римовати, у новијој поезији асонанца се почела супротстављати рими, тј. почела је да се ослобађа. Када се користи у комбинацији са римом, асонанца се назива „неправом“ или „ нечистом“ римом. Јавља се у поезији, где се користи да би се постигла еуфонија, тј. милозвучност. Асонанца се поред поезије јавља и у изрекама. Коришћена је и у енглеској поезији, а важна је и за француску, шпанску и келтску поезију.

Примери[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
  • Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.

Спољашње везе[уреди]