Бернардинац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бернардинац
SanBernardo Newton.jpg
Други назив Светац
Свети пас
Алпски мастиф
Saint Bernard dog
Barry
Bernhardinerand
Земља порекла Италија Италија
Швајцарска Швајцарска
Класификација
 - FCI Група 2 Секција 2 #61 стандард
 - AKC Радни пас стандард
 - KC Радни пас стандард
 - UKC Пси чувари стандард

Бернардинац је раса пса из Италијанских и Швајцарских Алпа, првобитно одгајани за спасавање. Први пут се помиње у 17. веку, под именима Saint Bernard dog, Свети пас, Алпски мастиф, Bernhardinerand и пас Barry (најпознатији Бернардинац је постао познат по спашавању преко 40. људских живота), као и због своје огромне величине. Велику популарност ова раса је постигла са филмовима Бетовен.

Опис[уреди]

Бернардинац је пас гигантске величине. Просечна тежина расе је између 64 и 120 килограма и просечне висине од 70 до 90 цм. Длака може бити глатка или груба. Груба длака је густа и равна. Длака је обично црвене боје са белим шарама или понекад махагони тиграста са белим шарама. Реп је дуг, тежак и китњаст. Код примерака са спуштеним капцима треба редовно контролисати вид. Уши су опуштене и црне.[1]

Историја[уреди]

У данашњем облику бернардинац се јавља у 10. веку, у манастиру Свети Бернард, кога је основао Отац Бернард од Монтане, на превоју Симплон на Алпима у Швајцарској. Тако је Хоспиз-манастирско склониште постало средиште одгоја бернардинаца-племенитих паса који су још тада кориштени као спасиоци људи, са њиховим обучавањем за нарочиту службу спашавања се наставило све до данас.

1800г. Преко превоја на Алпима прошао је Наполеон са војском од 30.000-40.000 људи. Био је велики снег и много рањених и мртвих војника. Ови пси су постављени од стране монаха као пратиоци у служби војске. Служили су као спасиоци људи.

Легенда о првом Бернардинцу[уреди]

Препарирана лутка Берија, легендарног Бернардинца

Од 1800—1812. године. у манастирском склоништу живио је Бери, легендарни бернардинац. Бери је био снажан, доброћудан пас који је са још неколико обучених паса годинама из снежних сметова спашавао залутале и промрзле путнике. Као млад пас прошао специјалну обуку и тек после ње су му поверени озбиљни задаци. Током живота спасио је 40 људи. Игром нерећног случаја 41 особа коју је требало да спасе задала му је смртоносне убоде ножем од којих је угинуо. Споменик Берију се налази на острву Рамиз недалеко од Париза. [2]

Спасилачка обука[уреди]

Обука младих паса врси се уз помоћ једног обученог, искуснијег старог бернардинца, који је у неку руку учитељ млађој генерацији. У почетку, они само прате свог „Учитеља“ у проналажењу залуталих путника и посматрају га. Када пас спасилац пронађе залуталог путника који је заспао у снегу, прво поциње да лаје да би га пробудио. Ако успе служи му као водич а ако путник не може да хода, пас му служи као ослонац или га у крајњем случају вуче по снегу до склоништа. Понекад, ако посустане од људског терета, оставља путника на неком скровитом месту и одлази по помоћ. Снажним лавежом даје знак за узбуну. Ови пси спасиоци су нарочито активни у септембру, када прве снежне вијавице изненаде туристе. Јаки вјетрови представљају у то вријеме велику опасност за сваког ко се нађе у брдима јер могу да нанесу велике сметове за само неколико минута и да затрпају све стазе и путове. Тада ступа у акцију спасилачка екипа ових паса и зато са пуним правом носе име Светог Бернарда.

Темперамент[уреди]

Штене Бернардинца

Овај пас по нарави је добар, послушан, веран, миран, промишљен. Надарен је предвиђањем атмосферских промена. Често се дешава да не подноси мање псе, али је изузетно пажљив са децом. Као што је познато, некад је коришћен за проналажење залуталих алпиниста по снежном прелазу Великог св. Бернхарда. Данас је готово искључиво кућни пас, но ипак није прикладан за живот у стану (због своје величине захтева пуно простора). Длака бернардинца је дуга па је треба врло често чешљати чешљем широких зубаца и тврдом четком. Бернардинац је храбар и поуздан пас коме треба пуно простора и редовно кретање. Ако и живи у дворишту, треба дуге дневне шетње. Називају га још и "нежним дивом" и није прикладан за живот у граду.

Женке паса су иначе много наклоњеније породици и имају приснији однос са људима, док је мужјак агресивнији и смелији. Такође, веома је битно нагласити да женке имају терање у просеку 2 пута годишње у трајању од 3 недеље, па самим тим и потенцијално велики број штенади. За разлику од женки, мужјаци су целе године расположени за парење, само чекају мирисне сигнале које им шаље женка која је у еструсу, па поведени тим сигналима, могу побећи и потући се са другим мужјацима.[3]

Здравље[уреди]

Бернардинци на снегу

Нажалост Бернардинац нема дуг животни век. Живе у просеку 7-9 година. Старосне промене код ових паса могу да се примете релативно рано у животу. Имају осетљиво срце и ризик од болести кардиоваскуларног система изузетно велики, нарочито у каснијем узрасту. Одговарајућа исхрана, која узима у обзир све специфичности ових раса паса, може у великој мери да помогне у смислу одржавања виталности и здравља.

Током првих осам месеци живота, штене бернардинца расте изузетно брзо и у том узрасту достигне 50% своје одрасле тежине, већ са 5 месеци старости. У том узрасту коштани систем је достигао 80-90% величине коштаног система одраслог пса. Међутим дигестивни систем се не развија тако брзо током раста и због те чињенице, као и због његовог ограниченог капацитета, неопходно је пажљиво бирати храну у тој (првој) фази раста. Друга фаза раста, која траје од 8. месеца до 18 - 24. месеца, представља у ствари фазу консолидације читавог организма и развој мишићне масе (то је у ствари фаза телесног сазревања пса).

У САД и Великој Британији узгајивачнице су успеле да продуже просечан животни век за бернардинца од 8-10 година. 2003. године Данска раса паса је доживела 9,5 година. У Великој Британији је један Бернадинац живео 12 година и 9 месеци и сматра се псом са најдужим животним веком. [4] [5]

Старост Бернардинаца 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12
Старост човека 14 22 31 40 49 58 67 76 85 94 100 106

Карактеристике[уреди]

Швајцарски Бернаринац спасилац
Бернардинац - преглед

Величина: Велика до гигантска
Идеална тежина: 64-120 кг, максимално 143 кг
Плећна висина: женка 65-80 цм и мужјак 70-90 цм
Длака: Дуга, глатка или груба
Број штенади: 4-8
Просечни век: 7 до 9 година, максимално 12 година
Употреба: Пастирски пас, чувар, спасилац, породични пас

Занимљивости[уреди]

Рекорди[уреди]

Бернардинци су извожени у Енглеску средином 19. века, где су упаривани са догама да бих се створила још већа врста пса. Плинмон, чувени Бернардинац тог времена, измерен је са тежином од 95 кг и дужином од 87,5 цм а продат је за 7000 Америчких долара.[6]

1895. године у извештају Њу Јор Тајмс-а помиње се бернардинац по имену Мајор Ф. који је био измерен дужином од (2,59 м), под условом да су ове тврдње тачне он би био најдужи пас у историји.[7]

Други бернардинац по имену Бенедикт пети Шварцвалд Хоф из (Пирсон, Мичиген - Сједињене Америчке Државе) достигао је тежину од 143 кг и нашао је своје место у издању Гинисове књиге светских рекорда из 1981. године.[8]

Референце[уреди]

  1. ^ Australian National Kennel Council
  2. ^ Легенда о првом Бернардинцу
  3. ^ Bernardinac (karakteristike rase i adekvatan odgoj)
  4. ^ Stenmark, Betty-Anne. A New Owner's Guide to Saint Bernards. New Jersey, U.S.A.: T.F.H.. стр. 23-25. ISBN 0-7938-2810-4. 
  5. ^ Walker, Joan Hustace (1998). Saint Bernards A Complete Pet Owner's Manual. Hong Kong: Barrons. стр. 14-22. ISBN 0-7641-0288-5. 
  6. ^ The St. Bernard: The heart and soul of a gentle giant
  7. ^ „A Large St. Bernard Dog Killed“. The New York Times. 31. 12. 1895.. 
  8. ^ „Dogs from Our Past“. Schwarzwald Hof Kennels Приступљено 3. 6. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Stenmark, Betty-Anne. A New Owner's Guide to Saint Bernards. New Jersey, U.S.A.: T.F.H.. стр. 23-25. ISBN 0-7938-2810-4. 
  • Walker, Joan Hustace (1998). Saint Bernards A Complete Pet Owner's Manual. Hong Kong: Barrons. стр. 14-22. ISBN 0-7641-0288-5. 

Спољашње везе[уреди]