Битка код Руспине
| Битка код Руспине | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Цезаровог грађанског рата | |||||||
 Нумиђански коњаник | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
|
Оптимати Нумидија | Популари | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Тит Лабијен Марко Петреј[б] Гнеј Калпурније Пизон |
Јулије Цезар Публије Хостије Сасерна | ||||||
| Јачина | |||||||
|
11.200+ 11.200 коњаника[2] Бројна лака пешадија[3] |
9.550 9.000 легионара распоређених у 30 недовољно снажних кохорти[4] 400 коњаника[5] 150 стреличара[5] | ||||||
Битка код Руспине одиграла се 4. јануара 46. п. н. е. у месту Руспина[а] у северној Африци између римске популарске војске под заповедништвом Гаја Јулија Цезара и римске оптиматске војске под командом Тита Лабијена. Јулије Цезар се након пораза и губитка трећине војске повукао у утврђени логор.
Цезарова инвазија на северну Африку[уреди | уреди извор]
Након пораза у бици код Фарсала истакнуте присташе Гнеја Помпеја Великог побегле су у северну Африку, а радило се о Катону Млађем, Титу Лабијену, Метелу Сципиону и Марко Петреј. До тада Африка је била под контролом Помпејевога војсковође Публија Атија Вара. Цезар је припремио војску у Лилибају (данашња Марсала) на Сицилији са циљем да изврши инвазију на северну Африку.[6] Због недостатка бродова није могао да пребаци целу војску у једној пловидби, а осим тога имао је проблема са снабдевањем, а ометало га је и зимско време. Цезар је окупио 6 легија и 2.000 коњаника.[7] Јаки ветрови су ометали и разбили конвој, тако да су даље пловили у мањим групама. Копно су угледали 28. децембра 47. п. н. е. и онда је тражио место погодно за искрцавање. Искрцао се крај Хадрумента, који су држале непријатељске снаге. Заједно са Цезаром у тренутку искрцавања било је 3.000 легионара и 150 коњаника.[8]
Успоставља базу крај Руспине[уреди | уреди извор]
Цезар се улогорио крај Хадрумента не подузимајући ништа, али исто тако се суздржавао и од пљачке. Морао је да чека да се окупи расштркана флота и да се искрца крај њега. Није имао довољно војске да започне опсаду Хадрумента, па је напустио логор.[9] Током кретања нумидијска коњица је нападала Цезарову војску. Током 1. јануара 46. п. н. е. успоставио је нови логор крај Руспине (у данашњем Тунису).[10] Након тога без борбе предао му се град Лептис, а ту је стигао део залутале флоте.[11] Док је чекао преостали део флоте послао је писма у Сардинију и осталима да му пошаљу војску и снабдевање, а празне бродове је послао по нову војску. Цезар се након неког времена вратио у Руспину остављајући у Лептису шест кохорти. У логору у Руспини сакупљао је жито, које је пљачкао по околном подручју.
Почетни распоред снага[уреди | уреди извор]
Цезар је располагао са 30 кохорти, 400 коњаника и 150 стрелаца.[12] У сусрет њему долазила је републиканска војска под заповедништвом Тита Лабијена. Тит Лабијен је располагао са 8.000 нумидијских коњаника, 1.600 галских и германских коњаника, а располагао је и са 32.000 пешака.[13][5] Предност републиканске војске је била надмоћ у коњици, а и бројчана надмоћ. Тит Лабијен је коњицу помешао са лаком пешадијом и стрелцима, а на крила је исто тако распоредио коњицу.[14] Војску је сабио у густу формацију, па је Цезар из даљине погрешно помислио да се ради углавном о пешадији.[14] Цезар је због тога своју војску развио у једној линији кохорти, а уобичајено је било да се развија у три линије. У једну линију је развио, јер није располагао са довољно војске, па је претило да га наткриле.[14] Цезар је своју малобројну коњицу распоредио на крила не знајући да непријатељ има толико надмоћнију коњицу.
Почетак битке[уреди | уреди извор]
Када су се две војске приближиле Тит Лабијен је раширио своју војску, тако да је по ширини лако обухватио и почео да опкољава Цезарову војску.[15] Цезарова легионарска војска се по први пут срела са новом тактиком локалне нумиђанске лаке војске, која би испаљивала стреле или копља, повлачила се и поново испаљивала салве пројектила.[15] Били су помешани са коњицом, која би их штитила. Цезарови легионари би очајнички кренули напред, али чим би се мало одвојили од реда били би изложени и рањавани стрелама са стране.[16]
Опкољена Цезарова војска успева да се пробије[уреди | уреди извор]
Цезар је због тога наредио да се не сме излазити из поретка за више од 4 корака. У међувремену нумиђанска коњица је опколила Цезарову војску са свих страна, која је онда била принуђена да оформи круг.[16] Већину Цезарове војске чинили су неискусни војници, па се нервоза лако раширила целом војском. Цезар је онда наредио да се свака друга кохорта окрене унатраг.[17] На тај начин поново је оформио поредак од две линије кохорти. Једни су били окренути коњици, која је нападала одострага, а други су остали фронтално усмерени.[17] Наредио је општи напад, па је успео да разбије непријатељску линију и на левом и десном крилу, да их потисне и пробије се.[17] Након кратког гањања Цезарова војска се повукла у свој логор.[17]
Обнова битке[уреди | уреди извор]
У међувремену Титу Лабијену стигло је појачање. Радило се о Марку Петреју и Гнеју Писону са 1.200 нумиђанских коњаника и са много више пешака.[18] Заједно са осталом војском напали су поново Цезарову војску, која се повлачила.[18] Цезар је поново био принуђен да успостави бојни поредак и да се брани. Међутим војска му је била уморна, а поготово преостала коњица.[18] Ипак и републиканска војска је била уморна пошто се приближавала ноћ. Цезар је охрабрио своју војску да учине последњи напор и издрже, а онда је покренуо контранапад и потиснуо је републиканску војску.[18] Након тога повукао се у поретку у свој логор. Марко Петреј је рањен при крају битке, а Лабијен се лагано повредио при паду са коња.[13]
Последице[уреди | уреди извор]
Иако је изгубио битку Цезар је успео да очува већи део своје војске. Републиканска војска је спречила Цезара да крене у снабдевање. Цезар је успео да побегне и након тога добро је утврдио Руспину, а морнари су морали да служе као лака пешадија. Када му је стигло појачање Цезар је касније кренуо у офанзиву, која се окончала неколико месеци касније одлучујућом битком код Тапса.
Напомене[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Goldsworthy 2006, стр. 459, The action outside Ruspina – it is sometimes described as a battle – was without doubt a defeat for Caesar, who had been prevented from his aim of gathering the supplies that his army required..
- ^ Goldsworthy 2006, стр. 457–458, including 9,600 Numidian and 1,600 Gallic and Germanic.
- ^ Goldsworthy 2006, стр. 457–458.
- ^ Goldsworthy 2006, стр. 456–457.
- ^ а б в Goldsworthy 2006, стр. 457.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 1.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 2.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 3.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 5.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 6.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 7.
- ^ McDevitte & Bohn 1869, параграф 12.
- ^ а б McDevitte & Bohn 1869, параграф 19.
- ^ а б в McDevitte & Bohn 1869, параграф 13.
- ^ а б McDevitte & Bohn 1869, параграф 14.
- ^ а б McDevitte & Bohn 1869, параграф 15.
- ^ а б в г McDevitte & Bohn 1869, параграф 17.
- ^ а б в г McDevitte & Bohn 1869, параграф 18.
Литература[уреди | уреди извор]
- Gaius Julius Caesar: Commentary on the African War translated from Latin to English by W. A. McDevitte and W. S. Bohn (New York: Harper & Brothers, 1869) (језик: енглески)
- Гај Јулије Цезар, Галски рат, Грађански рат, превод др. Ахмед Тузлић, Матица српска (језик: српски)
- Cassius Dio: Roman History (језик: енглески)
- Goldsworthy, Adrian Keith (2006). Caesar: Life of a Colossus. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12048-6.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Caesar Beats the Odds: The Battle of Ruspina (језик: енглески)