Благајско-клокочки мајдани камена
Благајско-клокочки мајдани камена налазе се у околини Ариља, на планини Благаји и брду Клокочу, у атару села Поглед.[1]
Употреба[уреди | уреди извор]
Камен „благајац“ експлоатисан је од средњег века. У последњим деценијама 13. века коришћен за изградњу Цркве Светог Ахилија у Ариљу. Одликује се релативном чврстином и великим распоном боја. Мештани га зову „тоциљак“.[2] У књизи „Описание окружија ужичког“ из 1858. године Стојан Обрадовић благајски камен описује као шарен, плаво-жут, црвено-модар, зелено-бео, а да га има и „од једне саме фарбе”.[3] Клокочки камен се такође се одликује великим варијететом боја, али је лошијег квалитета и нешто мекши. У прошлости, камен из благајско-клокочких мајдана углавном је коришћен за различите грађевинске намене. Тек после Првог светског рата од њега су почели да се израђују и надгробни споменици. Клесали су их каменоресци из ариљског краја, међу којима и Љубомир Трипковић из Церове.[2] Данас се овај камен углавном користи за плочнике и облагање фасада, а добро исполиран и за различите намене у ентеријерима.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- ^ а б Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Ужички крај : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник; САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0732-9.
Литература[уреди | уреди извор]
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Конзервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.
- Ужички крај : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник; САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0732-9.