Бугарски војни санитет у Првом светском рату

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Мобилизација бугарских резервиста

Бугарски војни санитет у Првом свестком рату оптерећен значајним кадровским проблемиме, као и целукупна Бугарска војска био је слабо опремљен наоружањеми материјално‐техничким средствима и лоше организованом позадином. Скоро једна трећина мобилисаних војника морала је у рат да иде са сопственом одећом и обућом, јер време од демобилизације 1913. до уласка Бугарске у Први светски рат било је прекратко да би држава могла да обезбеди војсци лични састав, оружје и материјална средства, мада су били одобрени значајни кредити. Није се могло рачунати и на увоз из иностранства, јер тржишта су већ била затворена, а индустрија је била преслаба и није могла да задовољи велике потребе, поготово за одећом и опремом.[1]

Након мобилизације држава је требала да санитетски обезбеди бугарску војску подељену у три армије, чија је јачина износила 240 пешадијских батаљона, 243 батерије и 53 ескадрона.[2] Прву армију чиниле су 1, 6, 8. и 9. пешадијска дивизија и 1. коњичка бригада (сасатва 95 пешадијских батаљона, четири пионирска батаљона, 16 ескадрона, 422 оруђа и 108 митраљеза).[3] Укуно бројно стање у бугарској армији износило је 195.820 припадника.[4] Крајем септембра 1915. године у бугарској армији било је 15.908 официра и 600.772 подофицира и војника. На официрским дужностима налазило се 4.545 (8%) припадника без официрског звања (лекара, инжењера , финансијских чиновника, судије итд). На мобилизацију у ратним јединицама се није одазвало 19.224 резервних официра.[5] Прва и Друга армија учествовале су у походу на Србију , а преостале јединице чувале су границе са Румунијом и Грчком.[6]

Војни санитет крајем 1914.[уреди | уреди извор]

Крајем 1914. године војни санитет Бугарске војске располагао је са:[5]

  • 728 лекара,
  • 275 апотекара,
  • 115 апотекарскихпомоћника,
  • 468 болничара и
  • 326 бабица.

што је могло да задовољи само 60–65% потреба Бугарске војске, док је примера ради само за попуну дивизијског санитета било неопходно 600 лекара, за позадинске установе 250 лекара и око 300 лекара за унутрашњост земље.[5]

Како би био разрешен мањак кадрова:[5]

  • мобилисани су сви студенти медицине са завршеним седмим семестром (студенти медицине који су одслушали четири семестра били су болничари, а они сазавршених четири до седам семестара санитетски подофицири).
  • примњени су лекара страни држављани, укупно њих између 100 и 150, по уговору за службу у армији (у локалним војним болницама).

За разлику од балканских ратова 1912–1913. године проблеми са снабдевањем санитетским материјалом решени су успешно, обезбеђивањем финансијских средства, на један од следећа три начина:

  • преко кредитних линија, које су одобрене Министарству војном
  • кроз бугарски Црвени крст,
  • од становништва преко народних санитарних комисија.[7]

Војни санитет у 1915. и 1916.[уреди | уреди извор]

Након мобилизације војни санитет бугарске армије је са следећом организацијом учествовао у борбеним дејствима у току 1915–1916. године.[5]

Дивизијске амбуланте[уреди | уреди извор]

Транспорт повређених до дивизијких амбуланти

Након мобилизације бугарске војске, септембра 1915. године формирано је укупно 11 дивизијских амбуланти, у свакој пешадијској дивизији по једна дивизијска амбуланта, састава три одељења (према броју бригада), односно десет амбуланти са по три одељења и једна са два одељења.[5]

У свим дивизијским амбулантама Бугарске војске било је укупно:

  • 64 лекара (са по два лекра у сваком амбулантном одељењу).
  • 11 апотекара,
  • 22 официра,
  • 11 чиновника,
  • 11 свештеника,
  • 21 поднаредник итд.[8]

Некиолико месеци касније формиране су и амбуланте са по два одељења и одговарајућим кадром и за Комбиновану и Брдску дивизију и за Беломорску одбрану.

У свакој дивизијској амбуланти постављен је и по један хирург.[8]

Болнице у току и након мобилације[уреди | уреди извор]

Једна од бугарских болница

У време мобилизације укупно је формирано 57 пољских и 20 резервних болница.[5]

За сваку пешадијску дивизију формирано је шест пољских и две резервне болнице, изузев за 10. дивизију, која је располагала са само четири пољске и две резервне болнице.

За лечење инфективних болесника адаптирано је 19 пољских болница са 3.800 кревета, а осталих 13.600 кревета били су предвиђени за смештај рањеника и оболелих од осталих болести

Након што је формирана 11. дивизија у њој су припремљене пољске и резервне болнице. Да би се решио проблем медицинског збрињавања тој дивизији придодате су, из 1. 2. 8. и 9. дивизије по једна пољска болница. Од те четири пољске болнице једна је претворена у дивизијску амбуланту 11. дивизије, а три друге наставиле су да функционишу као и до тада. Резервне болнице у саставу те дивизије нису формиране.

Пољске болнице имале су капацитет од по 200 кревета, а резервне болнице по 300 кревета, или укупно 7.400 кревета.

За лечење инфективних болесника адаптирано је 19 пољских болница са 3.800 кревета, а осталих 13.600 кревета били су предвиђени за смештај рањеника и оболелих од осталих болести.[9]

У свакој дивизији формирана је по једна пољска болница и једна резервна болница специјално намењена за збрињавање рањеника, са по једним хирургом и две пољске болнице специјализоване за инфективне болести, у којима су радили бактериолог специјалиста и хемичар и које су биле опремљене покретним бактериолошким и хемијским лабораторијама.

Након завршетка мобилизације у пољским болница била је следећа кадровска попуњеност:[5]

  • 114 лекара,
  • 57 апотекара,
  • 57 официра,
  • 57 чиновника,
  • 57 свештеника,
  • 57 санитетских подофицира итд.[10]

У резервним болницама била је следећа кадровска попуњеност:

  • 60 лекара,
  • 20 апотекара,
  • 20 официра,
  • 10 зубара,
  • 20 чиновника,
  • 20 свештеника,
  • 20 санитетских подофицира итд.[10]

Због велике потребе за лекарима резервне болнице су све време рата радиле са свега по два лекара.

У првој фази мобилизације у саатву сваке од три армије основане су по:

  • две етапне армијске болнице са по 500 кревета и
  • једна евакуационо‐дистрибутивна болница са 1.000 кревета,

Укупно у три армије основано је шест етапних армијских болница и три евакуационо дистрибутивне болнице са 6.000 кревета. На по четку рата у оввим болницам радило је:

  • 57 лекара,
  • 18 апотекара,
  • 9 официра,
  • 9 зубара,
  • 9 чиновника,
  • 12 санитетских подофицира.12

Болнице по уласку Бугарске у рат[уреди | уреди извор]

Након уласка Бугарске у Први свестки рат у Софији је отворено 15 болница са 10.000 болесничких постеља,

  • пет болница са по 1.000 болесничких постеља
  • 10 болница са по 500 болесничких постељ.

У осталим деловима Бугарске основане су 23 болниц са 6.300 болесничких постеља:

  • шест болница са по 500 болесничких постеља,
  • осам болница са по 300 болесничких постеља
  • девет болница са по 100 болесничких постеља,

У унутрашњости Бугарске било је укупно 16.300 болесничких постеља . Касније је број болница додатно повећан, што је довело и до повећања броја болесничких постеља, па је таку у Софији број болница нарастао на 16 са 18.000 болесничких постеља док се укупан број болница у осталим деловима зе Бугарске повећао на 42 са 3.000 кревата.[11]

Болнице током рата[уреди | уреди извор]

У току рата, због потребе за лекарима за рад у цивилним болницама у земљи, за новотворене болнице на новоприсаједињеним територијама, као и за новоформиране јединице, број лекара у етапним армијским болницама смањен је са пет на три, а у евакуационо‐дистрибутивним болницама са девет на пет. Са формирањем 4. армије формиране су и две нове етапне армијске болнице.

Тако је укупан број болница у Бугарској током Првог светског рата достигао бројку од 58, са укупним капацитетом од 51.000 болесничких постеља. [12]

Иностране мисије[уреди | уреди извор]

Бугарској војсци и цивилном становнишптву медицинску помоћ пружале су следеће четири иностране санитетске мисије које су бринула о укупно о између 5.000 и 5.500 болесничких постеља у бугарским сталним војним болницама:[13]

  • мисија аустријског Црвеног крста, са три групе особља која се старала о 1.000 болесничких постеља
  • мисија мађарског Црвеног крста са две групе особља о 500 болесничких постеља,
  • мисија аустријског „Малтешког витешког реда” која је бринула о око 250 болесничких кревета.
  • Немачка санитетска мисија са пет група особља старала се о између 3.700 и 3.900 постеља.

Санитетске транспортне колоне[уреди | уреди извор]

Санитетски воз у Ћустендилу 1916.

У току мобилизације при свакој дивизији формирана је по:

  • по једна санитетска транспортна колона састава 200 бичних воловских кола,
  • три армијска санитетска воза.

Касније су формирана саниетска ауто‐одељења – по једно за сваку армију, свако са по 24 санитетска аутомобила, као и још три санитетска воза. На самом почетку рата бугарски Црвени крст такође је послао један санитетски воз, а након тога још два. Немачка и Аустроугарска такође су послале по један санитетски воз као помоћ бугарској армији.[14]

Епилог[уреди | уреди извор]

У току ратних година на фронту је умрло од различитих болести 24.750 бугарских војника.[15]

У току борбених дејстава рањено је око 150.000 а погинуло око 101.000 припадника бугарске војске.[15]

Избугарске војске у периоду од 10. септембра 1915. до 31. августа 1918. године по разним основама дезертирало је 6.921припадника.[15]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Крапчански, В. (1961). Кратък обзор на бойния състав, организацията, попълването и мобилизацията на българската армия от 1878 до 1944г. София: Държавно военно издателство.
  2. ^ Българската армия в Първата световна война 1915–1918 (София: 1995), 124. Българската армия 1877–1919 (София: 1988), 285–286.
  3. ^ Българската армия 1877–1919 (София: 1988), 282.
  4. ^ Българската армия в Първата световна война 1915–1918 (София: 1995), 124. Българската армия 1877–1919 (София: 1988), 285.
  5. ^ а б в г д ђ е ж Доц. др Иван, Петров БУГАРСКА ВОЈСКА У ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА (1914–1918), Југозападни универзитет Благоевград (Бугарска),
  6. ^ Марков, Георги. Голямата война и българският ключ за европейския погреб 1914 – 1916, София 1995, с. 180
  7. ^ Военната логистика вБългария 1878–1945 (София: 2004), 132–133.
  8. ^ а б ДВИА, ф. 40, оп. 2, а.е. 1548, л. 1.
  9. ^ ДВИА, ф. 40,оп. 2, а.е. 1548, л. 1гръб
  10. ^ а б ДВИА, ф. 40, оп. 2, а.е. 1548, л. 2.
  11. ^ Доц. др Иван, Петров БУГАРСКА ВОЈСКА У ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА (1914–1918), Југозападни универзитет Благоевград (Бугарска), стр. 39
  12. ^ ДВИА, ф. 40, оп. 2, а.е. 1548, л. 2гръб.
  13. ^ ДВИА, ф. 40, оп. 2, а.е. 1548, л. 2гръб‐3.
  14. ^ ДВИА, ф. 40, оп. 2, а.е. 1548, л. 3‐3гръб.
  15. ^ а б в Доц. др Иван, Петров БУГАРСКА ВОЈСКА У ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА (1914–1918), Југозападни универзитет Благоевград (Бугарска), стр. 46

Литература[уреди | уреди извор]

  • В. Крапчански, Г. Христов, Д. Възелов, И. Скачоков, Кратък обзор на бойния състав, организацията, попълването и мобилизацията на българската армия от 1878 до 1944 г. (София: 1961), 104
  • Щаб на войската, Военно-историческа комисия, Българската армия в световната война 1915 – 1918, том VIII, Подготовка на войната и Тутраканската операция, София 1943
  • Щаб на войската, Военно-историческа комисия, Българската армия в световната война 1915 – 1918, том IХ, Настъплението на III армия в Добруджа, София 1943
  • С. Тошев, г-л в зап., Действията на III армия в Добруджа през 1916 година., 1921
  • Ал. Кисьовъ, генерал майоръ, Генералъ Колевъ и действиета на 1. конна дивизия въ Добруджа презъ 1916 година, София 1928
  • Александър Ганчев, г.щ. полковник, Войните презъ третото българско царство, 4 книга – България в световната война 1915 – 1918 г.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бугарски_војни_санитет_у_Првом_светском_рату&oldid=27689490”