Балкански ратови

Из Википедије, слободне енциклопедије

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. (види Узроци Првог светског рата).

Први балкански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први балкански рат

Први балкански рат (8. октобар 191230. мај 1913. године) је вођен између балканских савезника (Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка) и Турске. Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. је било још више ослабљено и ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат против Турске с циљем ослобођења територија Балкана које се налазе под турском власти. Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Српска војска је однела две важне победе у биткама код Куманова и Битоља, чиме је ослобођена читава Македонија.

Промене граница на Балкану после завршетака ратова
Линија Енос-Мидија и садашње границе у том делу Балкана

У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке. Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног удара у јануару 1913. године, рат је настављен, где је Турска изгубила и утврде Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору од грчке морнарице, па је 30. маја 1913. године, под посредством Великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) успостављен мир Лондонским мировним уговором, по којем је Турска балканским савезницима предала све своје територије западно од линије Енос – Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.

Као резултат Првог балканског рата створена је Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.

Други балкански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други балкански рат
Србија после Другог балканског рата

Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун10. август 1913. године). Једна бугарска војна јединица је 29. јуна 1913. године по наређењу генерала С. Кочева напала српске снаге на реци Брегалници (тзв. Брегалничка битка), а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна. Грчка војска је под командом Краља Константина поразила Бугаре у бици код Кукуша где су обе стране претрпеле тешке губитке. Иако је бугарска влада покушала да оспори ратне операције против Србије и Грчке, оне су 8. јула 1913. године објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска с жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.

Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је Бугарска морала предати подручја освојена у Првом балканском рату. Велики део територије добила је и Румунија, а Македонија је била подељена између Грчке и Србије.

Балкански ратови су били увод у годину касније Први светски рат. Наиме, од ових мировних уговора, Србија је највише извукла корист и била је најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије. Аустроугарској није одговарала моћ Србије на Балкану, која је важила као руски сателит, у њеним намерама даљњег ширења на исток ка Солуну (Drang nach Osten), а Србији присутност Аустроугарске на Балкану. Тако је убиством цара Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву и нађен повод за почетак Првог светског рата.

Идеја о стварању Балканског савеза потекла је још од кнеза Михаила који је почео да ради на стварању тог савеза али га је изненадни атентат осујетио у томе.

У време његових наследника, Милана и Александра, та идеја је практично била замрла да би поново заживела почетком 20. века за време Анексионе кризе 1908/09. године када се поставило питање дефинитивног националног ослобођења и уједињења Срба.

Балкански савез су чиниле четири државе: Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора. Те државе биле су типично православне хришћанске државе које су имале за циљ стварање овог савеза како би протерали Турке са Балкана, а Србија и Црна Гора још су имале за циљ да спрече продор Аустроугарског утицаја преко тзв. „Зелене трансверзале“ на исток.

Балкански савез био је коначно склопљен у првој половини 1912. године, почива на 3 двојна споразума:

- споразум између Србије и Бугарске - споразум између Србије и Црне Горе - споразум између Бугарске и Грчке мада су одређене споразуме склопиле и Грчка и Србија, и Грчка и Црна Гора, и Црна Гора и Бугарска.

Сваки двојни савез имао је тзв. политичку и војну конвенцију. Војна конвенција се односила на распоред и усклађивање војних снага на ратишту између две државе, а политичка конвенција се односила на поделу ново-ослобођене територије.

- По војној конвенцији (Србија-Бугарска), српска војска је требало да делује на Вардарском ратишту, а Бугарска на Маричком. У случају потребе, била је предвиђена узајамна помоћ

Политичка конвенција се односила на поделу Македоније, пошто су и једна и друга држава полагале право на Македонију с обзиром на то да је тамо живело и бугарско и српско становништво а највише због геостратегијског положаја Моравско-Вардарске долине; тешко је било склопити ту политичку конвенцију али на крају она је закључена тако што је предвиђено да после протеривања Турака из Македоније, Србији припадне део северно и западно од Шар планине а Бугарској источно од планине Родопа и реке Струмице, за средишњи део Македоније било је предвиђено да то буде једна аутономна област.

Међутим приликом потписивања ове политичке конвенције, Бугарска није била искрена што ће показати конвенција са Грцима, а нарочито ће то показати II Балкански рат који ће се водити између Србије и Бугарске.

- По војној конвенцији (Србија – Црна Гора) било је предвиђено деловање и српске и црногорске војске у Санџаку, и било је предвиђено да црногорска војска изврши поход на Скадар и у случају потребе да јој притекне у помоћ српска војска .

Иначе, у време потписивања ових споразума, није постојала држава Албанија већ су и даље била ту тзв. Арбанашка племена. Политичка конвенција (Србија и Црна Гора) надовезује се на војну па је било предвиђено проширење и Србије и Црне Горе на Санџак и стварање заједничке границе у Санџаку те излазак обе државе на Јадран.

- Војна конвенција (Бугарска и Грчка) значила је да бугарска војска делује на тзв. Тракијском ратишту, а Грчка да делује на подручју тзв. Егејске Македоније (то је данашња северна Грчка)

Политичка конвенција надовезала се такође на војну, што је значило да Бугарској припадне Тракија, Грчкој Егејска Македонија али потписивање политичке конвенције Грци су условили ултиматумом да Бугарска одустане од прихватања аутономне Македоније (по оној политичкој конвенцији са Србијом); тако да је већ тада Бугарска тајно изневерила споразум са Србијом.

Узрок за избијање I Балканског рата: Тежња за ослобађање од Турака, тежак положај Срба под влашћу Турака.

Повод за I Балкански рат: Младо-турска револуција која је захватила Турску у време анексије 1908. године; носилац те револуције била је Турска омладина и они су тражили реформу.

Истовремено, италијанска војска се искрцава на Криту и то користи Црна Гора (расуло које је захватило Турску) и 8.10.1912. године објављује рат Турској и тако званично почиње И Балкански рат јер су у наредних 5 дана и остале чланице Балканског савеза објавиле рат Турцима.

I Балкански рат може се поделити у 3 фазе: 1) фаза активног рата (од почетка рата до краја 1912. године) 2) фаза примирја (од почетка 1913. до краја марта исте године) 3) завршна фаза (од краја марта до краја маја 1913. године)

Цео рат је трајао 8 месеци.

У И фази рата углавном је читава војска Балканског савеза бележила само победе.

Српска војска успешно је деловала на Вардарском ратишту и сама ослободила читаву Македонију. На Вардарском ратишту српска војска је остварила 2 велике победе у Кумановској и Битољској бици, а онда је продрла у Егејску Македонију и спојила се са грчком војском код места Флорине (што значи да је и грчка војска исто имала успеха).

Кумановска битка представља прву победу српске војске у I Балканском рату, то је битка са највећим процентом учешћа официрског кадра, многи је називају „ученом битком“.

Бугарска војска је имала успеха на Маричком ратишту и донекле на Тракијском (није успела да освоји турску тврђаву Једрене).

Црногорска војска је успешно деловала у Санџаку где се спојила са српском војском код Новог Пазара. Такође, црногорска војска је извела и успешну опсаду Скадра, а део тзв. треће српске армије прешао је преко Шар планине у Албанске планине и ослободио највећи део територије данашње Албаније; тако је српска војска изашла на Јадран.

Аустроугарској није одговарао развој ситуације, па је поставила ултиматум да се црногорска војска повуче са Скадра, тако да опсада није завршена до краја него су се повукли, а у јеку рата 28.11.1912. године, Аустроугарска је у Валони прогласила независну Албанију.

Грчка војска је успешно деловала на Егејском ратишту

Турска је трпела поразе на свим фронтовима и тако Турска тражи деловање великих сила да се склопи примирје

Примирје је склопљено крајем децембра 1912. године на 3 месеца и по том примирју Турска је прихватила да све што је освојила војска Балканског савеза да то остане у саставу чланица савеза. Но то је било лажно примирје јер Турска је тај период од 3 месеца желела да искористи, са једне стране да реорганизује своју војску, а са друге стране да обезбеди потпуну наклоност Аустроугарске, и да некако велике силе уведе у овај рат.

Када је склопљен Балкански савез, истакнуто је да у случају спора међу чланицама савеза, арбитража (посредовање) може припасти само Руском цару (сви су православци); ова одлука као и тежња Русије да ове православне државе створе блок православних држава на Балкану и протерају Турке, довела је до заоштравања односа између Аустроугарске и Русије, стога када се год Аустроугарска неким ултиматумом обратила чланицама Балканског савеза, истовремено је тај ултиматум ишао и на Руског цара од којег се тражило да делује на Балкански савез.

Примирје истиче крајем марта што су сви једва дочекали јер како је истекло примирје тако су поново кренуле војне акције и од тих акција издвајамо да је Бугарска војска затражила помоћ Српске војске па јој је у помоћ притекла Друга српска армија на челу са Степом Степановићем од 55.000 војника. Пребацивањем Друге српске армије на Маричко ратиште омогућило је Бугарима да главнину војске са Маричког пребаце у Тракију и да коначно заузму Једрене.

Грчка војска је завршила освајање Егејске Македоније и припајање луке Солун,

Црногорска и Српска војска заузеле су Скадар и тада се Аустроугарска ултимативно обратила краљу Николи тражећи да се црногорска војска повуче са Скадра у противном Црна Гора ће бити бомбардована са мора (истовремено ултиматум је отишао и на Руског цара).

У завршној фази рата умешале су се и Француска и Енглеска које су истакле да је нетрпељивост нарасла до те мере да ће Балкански рат прерасти у Европски и откуда право Србији и Црној Гори да оне самоиницијативно (нико не узима у обзир Бугарску и Грчку) прекрајају границе на Балкану (границе постављене на Берлинском конгресу)


- Француска тј. њен председник Поенкаре 30. 5. 1913. године сазива у Лондону конференцију амбасадора четири државе (Енглеске, Француске, Русије и Аустроугарске) која има задатак да оконча I Балкански рат

На Лондонској конференцији није било представника ниједне чланице Балканског савеза мада су биле посредно укључене тако што је Русија штитила интересе Србије, Црне Горе и Грчке а Аустроугарска је штитила интерес Бугарске; цела атмосфера конференције обележена је великим притиском Аустроугарске усмереним на интересе Србије и Црне Горе и доношењем таквих одлука које су сугестивно изазвале непријатељство између Србије и Бугарске

Циљ Аустроугарске је био да Лондонска конференција не донесе ни једну одлуку којом би биле потврђене одлуке политичке конвенције из Балканског савеза.

Одлуке Лондонске конференције:

1) Турска се обавезала да уступа све своје поседе Западно од линије Енос-Мидија 2) Србија није добила нити излаз на Јадран нити проширење на Албанску територију нити део Санџака; добила је само северозападни део Македоније и један део Косова (оваква одредба иритирала је Србију па је она преко Русије тражила да ако јој није дат нити излаз на Јадран нити део Санџака да јој се онда да Вардарска Македонија; то је сада иритирало Бугаре и Бугари сада траже, преко Аустроугарског цара да им се да део Македоније од Криве Паланке до Охрида под изговором да никако не желе границу са Србијом, истовремено Бугари траже од Грчке да им дају Солун). 3) Црна Гора није добила нити проширење на Санџак нити је добила Скадар

Како су одредбе Лондонске конференције остале непромењене (никакве примедбе нису усвојене) то се онда Србија званично обратила, након потписивања конференције потписницама тражећи ревизију уговора под изговором:

1) Српска војска је сама деловала на Вардарском ратишту и сама ослободила читаву Македонију 2) Српска војска је пружила помоћ Бугарској на Маричком фронту а тиме и на Тракијском 3) Српска војска је ослободила највећи део Албаније и изашла на Јадран 4) Српска војска док је ратовала није имала потпуну подршку бугарске војске на Маричком ратишту До ревизије уговора није дошло, стога се Петар И Карађорђевић обратио за помоћ Руском цару а он уместо да се залаже за ревизију, он је кренуо у акцију измирења дојучерашњих савезника; на то је жестоко реаговао Никола Пашић упутивши протестно писмо Руском цару у ком је рекао да нема измирења Србије и Бугарске само због тога што су Бугари рекли да не желе заједничку границу са Србима па макар се цео свет окренуо против Србије.

Последице и значај балканских ратова[уреди]

  • Ослобођење већег дела Балкана од вишевековне турске власти.
  • Територијално проширење балканских држава.
  • Све чланице балканских ратова су претрпеле велике људске и материјалне губитке.
  • Први балкански рат је био ослободилачки, а други свакако освајачки.
Етничке размене измећу 1912 и 1915
Турци Грци Бугари
Егејска Македонија 100.000 50.000
Егејска+Вардарска Македонија 100.000
Тракија 150.000–160.000
Источни део Тракије 51.000
Западни део Тракије 40.000–50.000
Бугарско-Турска граница 47.000 49.000
Укупно 190.000–200.000 150.000–160.000 250.000

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Балкански ратови