Додекафонија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Додекафонија (од гр. δόδεκα дванаест), дванаесттонска музика, композициони поступак који се, по класичној Шенберговој (Arnold Schönberg) дефиницији,

састоји у сталној и искључивој употреби низа састављеног од дванаест различитих тонова.

Овај постпуак је први пут дословно примењен у Шенберговом оп. 23, Пет клавирских композиција, насталих у периоду од 1921. до 1923. године. Дванаесттонска техника се не везује на законе тоналитета и тиме условљене системе мола и дура, тако да се код једне додекафоне композиције не може говорити о одређеном тоналитету.

Додекафона композиција се заснива на једном низу (серији) по избору композитора распоређених дванаест тонова хроматске лествице. Ови су тонови међусобно равноправни, и не може бити речи ни о каквом тоналном центру, као што је случај са тоналном музиком. Као пример, навешћемо два додекафона низа из Шенбергових дела:

пример 1. пример 2.

Током протеклих деценија, класична додекафонија је еволуирала у такозвану серијалну музику. Поред Шенберга, за чије се име додекафонија најчешће везује, најмаркантнији представници овог правца су Албан Берг (Alban Berg) и Антон Веберн (Anton Webern), у чијем је случају дошао до изражаја такозвани поентилизам.

према Музички лексикон Илија Врсајков