Игра и играчке

С Википедије, слободне енциклопедије

Дечје играчке су средство које машти омогућава да ступи у акцију,[1] а игра је капацитет флексибилности у дејству.[2]

По капацитету флексибилности, односно способности да свет трансформише према својој идеји и да себе мења у складу с том трансформацијом, човек се разликује од других живих бића.[2] Флексибилност у игри нас уводи у свет промењених односа и комуникације кроз које се тестирају, поново испробавају на нов начин и преиспитују друштвено прихваћени обрасци понашања.[3] Игра покреће укупан капацитет људског бића за промену, капацитет флексибилности да делује у промењеним условима, да тражи алтернативе и у складу са њима аутономно и компетентно делује.[4] Игра је најдубљи одзив детета, његових битних људских могућности: да трансформише свет по властитој мери, а себе структурира и адаптира следећи ову трансформацију.[4]

Играчке које се дају детету посебно у раном детињству су порука одраслих о очекивањима од детета.[4] Култура играчака је култура одраслих, а тек потом култура детета.[4] Материјали који највише подржавају дечју симболичку, стваралачку игру су неструктурирани материјали, као што су картони, папири, фолије, тканине као и полуструктурирани материјали јер немају унапред одређену функцију, а имају широки распон различитих текстура, боја, облика и величина.[4] Играчке од природних материјала, неструктуирани природни материјали (лишће, вода, песак, земља) дају богатији извор сензорних информација.[4] Одрасли треба да учине доступним деци материјале за игру тако да они могу да праве избор ресурса који најбоље одговарају приоритетима њихове игре.[4] У начину на који материјале за игру чине доступним деци одрасли показују колико подржавају или спречавају игру.[4]

Функције играчака[уреди | уреди извор]

Функције играчака су:[4]

  • истраживање и ре/конструкција у игри – истраживање нема циљ постављен са стране нити унапред очекиване исходе, у игри не постоји исправно или погрешно коришћење и употреба материјала и предмета већ постају предмет играња кроз понављање, пренаглашавање и варирање
  • грађење идентитета у игри – деца се идентификују са различитим улогама и праве и препознају разлике у односу на себе, изграђују свој лични и културни идентитет тако што у игри дете гради слику о себи као самосталном, моћном и компетентном бићу, развијају самопоштовање, самоконтролу над својим емоцијама и активностима и доживљавају себе као успешно у грађењу односа са другима
  • комуникација и интеракција у игри – деца размењују идеје, коментаре, инструкције или захтеве, нуде алтернативе и дају идеје
  • стварање симбола у игри – у симболичкој игри дете поступке и предмете замењује за симболе и при томе користи различите форме изражавања као што су прерушавање, претварање, цртање, прављење модела, плес, разговор

Играчке у савременој култури[уреди | уреди извор]

У савременој култури се спомињу играчке као веза и обавеза – родитељи у савременим породицама са децом склапају „разноразне уговоре о размени”, Божић Бата ће донети ову или ону играчку уколико деца испуне договор, играчке у служби усамљености – гомиле добијених играчака се везују за усамљеност, уз сваку ту играчку треба везати сате и сате самосталне игре детета и те играчке. Резултати истраживања говоре да се у присуству играчака мала деца ређе играју са другима, а чешће се усредсређују на саму играчку и играчке као утеха – играчка може детету представљати утеху у тренуцима осаме и то су углавном меке играчке, плишане и крпене играчке које су увек у „детињој моћи”, може да га мази, воли, али и сакати и грди.[5]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еремија, Алекса (2021-05-20). „О игри и играчкама | Педагошко друштво Србије” (на језику: српски). Приступљено 2023-06-30. 
  2. ^ а б Крњаја, Ж. (2012). „Игра као сусрет: коауторски простор у заједничкој игри деце и одраслих”. Етноантрополошки проблеми. 7(1): 254. 
  3. ^ Крњаја, Ж. (2012). „Игра као сусрет: коауторски простор у заједничкој игри деце и одраслих”. Етноантрополошки проблеми. 7(1): 255. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Крњаја Ж. (2012). Игра на раним узрастима. У: А. Бауцал (ур.), Стандарди за развој и учење деце раних узраста у Србији (стр. 270-292). Београд: Институт за психологију Филозофског факултета и УНИЦЕФ.
  5. ^ Сатон – Смит, Б. (1989). Играчке и култура. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.