Индоевропске сеобе
* Маџентна област одговора претпостављеном урхеимату (Самарска култура, Култура Средњи Стог) и каснија Јамна култура.
* Црвена област одговара области која је могла бити насеља индоевропским говорним становништвом до око 2500. п. н. е.
* Наранџаста област је област до 1000. п. н. е.[1]
Индоевропске сеобе биле су сеобе кроз које су прошли говорници индоевропских језика широм Евроазије.
Савремена сазнања о тим сеобама заснована су на подацима из лингвистике, археологије, антропологије и генетике. Лингвистика описује сличности између различитих језика и лингвистичке законе у промјена тих језика. Археолошки подаци, описују ширење индоевропских језика и културе у неколико фаза из праиндоевропске евроазијске домовине у Понтско-каспијској степи у западну Европу, средњу и јужну Азију,[2][3] сеобама и језичком смјеном кроз елитно регрутовање описано у антрополошким истраживањима.[2] Недавна генетска истраживања дају већи допринос разумјевању историјских веза између различитих историјских култура.
Индоевропски језици и културе су се раширили у раличитим фазама. Ране сеобе око 4200—3000. године п. н. е. доњеле су архаични праиндоевропски у доњи ток Дунава,[4] Анадолију[5][6][web 1] и подручје Алтаја.[7] Пракелтски и праиталски вјероватно су се проширили у Европу након нове сеобе у Подунавље,[8][9] док се прагермански и прабалтословенски развио источно од Карпатских планина, у данашњој Украјини,[10] крећући се на сјевер са Културом линеарне керамике у средњу Европу (3. миленијум п. н. е). Индоирански језик и култура појавио се у Синташтској култури (око 2100—1800. п. н. е), на источној граници Јамне културе и Културе линеарне керамике, развила се Андроновска култура (око 1800—800. п. н. е).[11][12][web 2][13][web 3][web 4] Индоаријски су се помјерили у Бактријско-маргијски археолошки комплекс (ок 2300—1700 п. н. е) и проширили у Левант (Митани), сјеверну Индију (Ведски период, око 1500. п. н. е) и Кину (Вусун).[3] Ирански језици ширили су се степама са Скитима и у Иран са Међанима, Партима и Персијанцима од око 800. п. н. е.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Beckwith 2009, стр. 30.
- ^ а б Anthony 2007.
- ^ а б в Beckwith 2009.
- ^ Anthony 2007, стр. 133.
- ^ Anthony 2007, стр. 262.
- ^ Parpola 2015, стр. 37-38.
- ^ Mallory & Adams 1997, стр. 4.
- ^ Mallory 1999, стр. 108-109.
- ^ Anthony 2007, стр. 345, 361-367.
- ^ Anthony 2007, стр. 368, 380.
- ^ Mallory 1999, стр. 108; 244-250.
- ^ Anthony 2007, стр. 360.
- ^ Haak 2015.
Веб[уреди | уреди извор]
- ^ „Anatolian languages”. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 3. 5. 2017.
- ^ Baldia, Maximilian O. (2006). „The Corded Ware/Single Grave Culture”. Архивирано из оригинала 31. 1. 2002. г.
- ^ „A massive migration from the steppe brought Indo-European languages to Europe”. Max Planck Gesellschaft.
- ^ Callaway, Ewen (12. 3. 2015). „European languages linked to migration from the east. Large ancient-DNA study uncovers population that moved westwards 4,500 years ago”. Nature.
Литература[уреди | уреди извор]
- Beckwith, Christopher I. (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2994-1. Приступљено 30. 12. 2014.
- Anthony, David W. (2007). The Horse The Wheel And Language. How Bronze-Age Riders From the Eurasian Steppes Shaped The Modern World. Princeton University Press.
- Parpola, Asko (2015), The Roots of Hinduism. The Early Aryans and the Indus Civilization, Oxford University Press
- Mallory, J.P.; Adams, D.Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European Culture. Taylor & Francis.
- Mallory, J.P. (1999). In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology, and Myth (reprint изд.). London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27616-7.
- Lazaridis, Iosif; Haak, Wolfgang; Patterson, Nick; Anthony, David; Reich, David (2015), „Supplementary Information 11. Relevance of ancient DNA to the problem of Indo-European language dispersals”, Massive migration from the steppe is a source for Indo-European languages in Europe