Комонвелт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Логотип Комонвелта

Комонвелт (енгл. Commonwealth) је удружење независних суверених земаља широм света од којих су већина некадашњи припадници Британске империје. Комонвелт је познат и под називима Комонвелт нација, Британски Комонвелт нација и Британски Комонвелт. Удружење је лабавог карактера; чланице, којих тренутно има 53, могу да напусте Комонвелт кад год желе.

На челу Комонвелта традиционално се налази британски монарх, тренутно краљица Елизабета II. Краљица представља симбол јединства држава Комонвелта и нема никакву суштинску извршну моћ. Већина чланица има сопствене шефове држава, док 15 њих признаје британског монарха као вођу. Те чланице се називају Крунске земље Комонвелта (енгл. Commonwealth Realms). Уједињено Краљевство нема моћ да кроз структуре Комонвелта на било који начин утиче на политику и унутрашња питања земаља чланица.

На челу Секретаријата Комонвелта, главне повезнице свих чланица, налази се генерални секретар Камалеш Шарма (ен. Kamalesh Sharma). Седиште Комонвелта се налази у Вестминстеру, Лондон.

Историја[уреди]

Иако је на бројним конвенцијама строго наглашено да Комонвелт нема никакве сличности за некадашњом Британском империјом, чињеница је да је Комонвелт незванични сукцесор распаднуте империје.

Већ крајем XIX века, у британским прекоморским поседима - колонијама најразличитијег статуса - јављају се снажни национални покрети који су за циљ имали ослобађање од британске власти. Распад империје је био постепен и не претерано турбулентан. Низ колонија добија самоуправу док се другима дају извесне повластице. Британски политичари са почетка XX века се труде да нагласе како колоније ни на који начин нису подређене Британији већ да је то унија једнаких који деле верност према Круни. Ова формулација била је основ Вестминстерског статута из 1931. којом се овакво стање назвало Британским Комонвелтом нација.

Међутим, завршетком Другог светског рата, ратом разорена Британија више није имала моћ да сачува Империју. Независност бивших протектората и колонија значила је њен крај. Из ових разлога из назива заједнице се избацује асоцијација са Британијом што будућој организацији оставља име Комонвелт нација.

Узима се да модеран Комонвелт настаје Лондонском декларацијом из 1949. када је озваничена чињеница да су његове чланице независне суверене државе. Чланству нису приступили бројни бивши протекторати (Египат, Израел, Ирак, Судан, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин...). Ирска је, такође, одлучила да не приступи Комонвелту.

Чланство[уреди]

Чланство у Комонвелту (2011). Чланице су обојене у плаво. Бивше чланице су обојене у наранџасто. Суспендоване чланице су обојене у светло зелено. Британске прекоморске територије и Крунски поседи су обојени у светло плаво.

Комонвелт тренутно броји 53 чланице. Заједно оне имају 1,9 милијарди становника, што значи да је око 30% светске популације у Комонвелту. Најбројнија је Индија, а Тувалу је члан са најмањим бројем становника, око 11.000. Комонвелт, односно његове чланице, заузимају површину од око 32 милиона квадратних километара.

Иако је чланство отворено за све који прихватају основне принципе и вредности Комонвелта, све чланице су имале некакве везе са историјском колонизацијом од стране Британије. Изузетак су Камерун и Мозамбик.

Бројне друге земље су потенцијални кандидати за чланство у Комонвелту. Палестина и Јемен су поднели пријаве док се сличан потез очекује и од Мјанмара. Израел, Јордан и Алжир ће се можда одлучити за чланство. Политичка сцена Ирске је подељена по питању да ли би Ирска требало да се поновно прикључи Комонвелту.

Чланство у Комонвелту је добровољног карактера, тако да свака од чланица може да га напусти по жељи. Иако Комонвелт нема институцију искључења из чланства последњих година је низ чланица (привремено) суспендовано из Секретаријата Комонвелта због неуспеха у одржавању демократских вредности и људских права. Уколико би нека од чланица Крунских земаља Комонвелта прогласила републику аутоматски би престала да буде чланица осим, као што је то био случај са Индијом, уколико се не донесе посебна одлука. Слична ситуација се одиграла и са Малдивима после њиховог унилатералног проглашења независности од Британије, који су касније поновно примљени у чланство.

Принципи, вредности и циљеви[уреди]

Принципи и вредности Комонвелта у које чланице верују су уобличени у Декларацији објављеној у Харареу, Зимбабве током састанка шефова влада чланица. Они су, како у Декларацији (члан 4.) стоји, следећи:

  • “ми верујемо да су међународни ред и мир, глобални економски напредак и владавина међународног права пресудни за безбедност и напредак човечанства;
  • ми верујемо у слободу појединца по закону, у једнака права за све грађане без обзира на пол, расу, боју, порекло или политичко опредељење, и у неотуђиво право појединца да кроз слободне и демократске политичке процесе учествује у уређењу друштва у коме живи;
  • ми видимо расне предрасуде и нетолеранцију као опасну болест и претњу здравом развитку, и расну дискриминацију као апсолутно зло;
  • ми се противимо свим облицима расне опресије, и посвећени смо принципима људског достојанства и једнакости;
  • ми схватамо важност и хитност економског и социјалног развитка ради задовољења основних потреба и аспирација огромне већине народа света, и желимо прогресивно уклањање широких разлика у стандардима живљења између наших чланица.“

Међутим, многи верују да је ова идеализована слика Комонвелта далеко од истине. У скорије време државници као председник Зимбабвеа Роберт Мугабе, су критиковали Комонвелт тврдњама да „Бели Комонвелт“ кога чине чланице са претежно белом популацијом желе да преко Комонвелта искористе сиромашније афричке чланице утичући на политичке промене у афричким државама које су мотивисане расистичким и колонијалистичким нагонима. Он сматра да „Бели Комонвелт“ жели да контролише Комонвелт као целину што га чини неоколонијалистичком организацијом.

Чланице Комонвелта су иницијално од чланства имали далеко више користи него што је то случај данас. Наиме, по оснивању Комонвелт је био значајан економски блок у којем су чланице под повољним условима на обострану корист међусобно трговале. Међутим, уласком УК у ЕУ већина ових повластица се угасило. Многи аналитичари се питају да ли је оправдано постојање организације чији је основни повезујући фактор историјска повезаност за Британију. Чињеница да значајније држав западне Европе и Северне Америке нису чланице Комонвелта у великој мери утиче на углед ове групације. Верује се да на глобалном нивоу Комонвелт нема претерани утицај и да је генерално он ремнант прошлости и чувар традиције. Једина поља на којима је Комонвелт посебно активан су ширење људских права и слобода као и демократије уопште. Културни аспекат сарадње међу чланицама је такође и битан а држављани угроженијих чланица имају одређене привилегије када је у питању школовање и имиграција у УК.

Унутрашња организација[уреди]

Марлборо Хаус (енгл. Marlborough House) у Лондону је седиште секретаријата.

Као што је претходно речено, на челу Комонвелта се налази британска краљица Елизабета II. Иако се традиционално на челу Комонвелта налази владајући британски монарх ово право није загарантовано. Елизабетин наследник, Принц Чарлс од Велса уколико постане краљ ће морати да добије подршку земаља чланица испред Секретаријата Комонвелта уколико буде желео да предводи Комонвелт.

Секретаријат Комонвелта има извесну извршну моћ. Постоји од 1965. Стациониран је у Лондону. На челу се налази Генерални Секретар који има једног Заменика.

Најважније место доношења одлука су Састанци шефова влада земаља Комонвелта на којима се разматрају питања од заједничког интереса. На овим састанцима тежи се постизању компромиса и консензуса међу чланицама пре него наметање решења које подржава већина.

Званични језик организације је енглески.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :