Корисник:Golija/Аристотел о уметности

Уметничко стварање, каже Аристотел, извире из нагона за уобличавањем и из чежње за емоционалним изразом. По својој суштини, уметност je подражавање стварности; она пред природом држи огледало. Човек осећа задовољство y подражавању, које ниже животиње очевидно не познају. Али, тежња уметности није подражавање спољне појаве ствари, него њиховог унутарњег смисла, јер ce y овоме, a не y спољним манирима или y детаљу, састоји њихова реалност. У озбиљној, класичној уздржаности Цара Едипа може бити садржано више људске истине него ли y свима реалистичким сузама Тројанки.

Најплеменитија уметност не обраћа ce само на осећање него и на интелект (као што, на пример, симфонија не утиче на нас само хармонијама и секвенцијама него и структуром и развитком), и ово интелектуално уживање јесте највиши облик заноса до којег човек може да ce уздигне. Отуда би уметничко дело требало да поставља као циљ облик и још више јединство, јер ово je кичма композиције и фокус облика. Драма, на пример, треба да показује јединство радње; треба избегавати дигресивне епизоде и споредне радње које збуњују. A пре свега задатак уметности састоји ce y катарси или чишћењу; осећања која су ce y нама накупила под притиском друштвених ограничења, и која би ce изненада могла изметнути y недруштвене и деструктивне радње, ослобађају ce и отклањају y облику нештетних позоришних узбуђења; на тај начин трагедија »изазивањем сажаљења и страха врши чишћење таквих осећања.« Аристотело, додуше, превиђа неке особитости трагедије (на пример, сукоб начела и личности) ; али, y свом учењу о катарси изрекао je једну мисао која je постала бескрајно плодна за разумевање готово мађиске снаге уметности.