Корисник:Jovana.marjanovicc/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Модални глагол (изведено од вишезначног придева модални, lat. modus "начин") у лингвистици означава одрећене глаголе, који служе да искажу модалитет, тј. неку нужност или могућност.

У немачком језику постоји шест основних модалних глагола. То су: dürfen, können, mögen, müssen, sollen и wollen (müssen, sollen и wollen означавају нужности, док dürfen, können, mögen представљају могућности). Такође постоје и друге речи истог значења. У граматикама немачког[1] језика, модални глаголи се јављају као посебна подврста глагола, поред помоћних (Hilfsverben), функционалних (Funktionsverben), копулативних (Kopulaverben) и "пуних" глагола (Vollverben). Они се често означавају као модални помоћни глаголи. Такође је и у граматикама енглеског језика учестало, да се модални глаголи означавају као помоћни (modal auxiliaries)[2][3]. Међутим постоје и језици у којима се модални глаголи не могу разликовати од "пуних" глагола[4].

Модални глаголи су типична, али не и једина метода, којима се исказује модалитет; постоје многи језици, где се модалитет исказује додавањем афикса (нпр. наставак) на "пун" глагол[5]. Ређе друге врсте речи (нпр. прилози) служе за изражавање модалитета.

Историја појма модални глагол[уреди | уреди извор]

Категорија "модалних глагола" је недостајала у првобитној грчко-латинској традицији граматике. Овом тематском области бавио се читав низ граматичара, као што су Johannes Clajus, Johannes Kromayer, Christian Gueintz, Johann Balthasar Antesper, одвојено, посебно у погледу питања доделе појму времена или начина. Појам модалног глагола је почетком 19. века коначно доспео у немачке граматике, односно да буде у њима чешће описиван. Био је то August Ferdinand Bernhardi [6] (1801), који је утврдио доделу немачких модалних глагола müssen, können, mögen и sollen као и начина индикатива, конјунктива, оптатива и императива такозваним модалитетним моментима стварности, случајности, могућности и нужности[7].

Модални глаголи као граматичка класа у немачком језику[уреди | уреди извор]

Модални глаголи немачког језика везују се са инфинитивом без "zu" и као група показују низ специфичности у својој флексији, тј. у грађи форме. Модални глаголи у презенту 1. и 3. лица једнине имају идентичне форме, као што је то случај код других глагола у претериту: ich soll - er soll као и ich kam - er kam. Такође глагол wissen познаје ову специфичност (ich weiß - er weiß), али се он не убраја у модалне глаголе. Према својој врсти грађе, глагол wissen и модални глаголи (осим wollen) обједињени су под називом Präteritopräsentia (претерито-презентски глаголи).

Поред "класичних" модалних глагола (dürfen, können, mögen, müssen, sollen, wollen) постоје и други глаголи, односно варијанте глагола, које по потреби могу служити као модални. Тако се нпр. глагол brauchen (требати) у комбинацији са негацијом може користити као модални. Конструкција тада значи "nicht müssen" (не морати)[8][9]. 

Er braucht nicht zu bezahlen.

Er braucht keine Hausaufgabe zu machen.

Brauchen представља овде један изузетак, јер се јавља са "zu" . Такође помоћни глагол werden, поред своје функције као помоћни глагол футура, има модалну употребу[10]. 

Wenn er sagt, wird es schon stimmen.

Поред тога, конјугациja конјунктива другог глагола mögen (möchte, möchtest итд. .: Ich möchte eine Tasse Kaffee trinken) у презенту, јавља се често као самосталан модални глагол, у значењу слабијем од wollen (Ich will eine Tasse Kaffee trinken), аналогно пару sollen (Du sollst den Chef anrufen) и müssen (Du musst sofort den Chef anrufen). Многи немачки говорници нису свесни да möchte и mag морфолошки кореспондирају као и könnte и kann. Установљена удаљеност између стандардних значења möchte (имати жељу, исказати жељу) и mag (ценити, симпатисати, свиђати) као и релативна учесталост од möchte са релативно ретким појавама mag у говорном језику "замагљује" однос између ових облика, за разлику од könnte (може можда) и kann (може стварно).

Модални глаголи се често користе са ефектом наредбе или забране (Du sollst das tun! Du darfst das nicht tun!); њима фале експлицитне императивне форме.

Модални глаголи су у немачкој граматици уведени као посебна група глагола на основу својих специфичности, али се такође означавају као помоћни модални глаголи или помоћни глаголи модуса тј. начина. У старијим објашњењима се и глагол lassen рачунао у групу модалних глагола[11]. Међутим он не означава никакав модалитет, само је његово синтаксичко понашање слично модалним глаголима.

Специфичности у синтакси модалних глагола[уреди | уреди извор]

Главни глагол, који се заправо очекује заједно са модалним глаголом, може се у неким случајевима изоставити у немачком језику (нарочито глагол кретања са одредиштем, као што су gehen, fahren, reisen,...), тако да сам модални глагол чини предикат реченице, а прилог или објекат који се односи на главни глагол, који није поменут, појављује се као да припада модалном глаголу: 

Ich will nach Hause [gehen]. Du musst in die Schule [gehen]. Er kann kein Latein [sprechen oder verstehen].

Инфинитни глагол се даље може заменити заменицом (es, das). Модални глагол тада изгледа као транзитивни (тј. прелазни), чији објекат је заменица: 

Ich will es. Das darfst du nicht. Er hat es nicht gekonnt.

Глаголи wollen и möchten (пре свега у конјунктиву другом) могу се користити и са објектном реченицом: 

Sie wollte, dass die Diskussion beendet wird. Ich möchte, dass du kommst.

Такође овде се wollen и mögen понашају као чисти "пуни" глаголи. Субјекат зависне реченице се обично разликује од субјекта главне реченице.

У комбинацији са инфинитивом, модални глагол гради сложени предикат (модални глаголи стога не дозвољавају некохерентну конструкцију).

Немачки модални глаголи показују два различита облика у конструкцијама у перфекту. Као главни глагол у реченици, модални глагол гради "нормалан" партицип перфекта (прошли) по моделу ge + глаголска основа + t („Er hat es nicht anders gewollt“). У комбинацији са инфинитивом, такозвани "заменски инфинитив" (Ersatzinfinitiv) јавља се у перфекту и плусквамперфекту: „Ich hatte ihn nicht sehen können“.

У немачком, модални глаголи се такође могу комбиновати једни с другима, што је у другим језицима теже изводљиво: „Ich möchte dich sehen dürfen.“

Преобликовање флексије модалних глагола[уреди | уреди извор]

Историјски гледано, модални глаголи се такође разликују од других глагола у погледу њихове флексије. Упадљив је облик 2. лица једнине индикатива презента: У рано-високо-немачком периоду, код модалних глагола dürfen, sollen и wollen, он је гласио са -t: du darft, du sollt und du wilt. Почетком 15. века ова три глагола су почела да се мeњају, тако што је -t постепено замењено у -st, по угледу на остале глаголе, тако да данас знамо за du darfst, du sollst и du willst. Такви процеси су обично познати као аналогија. Међутим, сада је приметно да се овај процес одвија веома различитом брзином код глагола исте врсте (овде: модални глаголи). Код глагола dürfen је завршен већ 1530. године, код wollen и sollen се стари облици још увек могу приметити до прве трећине 19. века, а у случају код wollen се и данас у неким дијалектима јављају[12]. Временски ток ове језичке промене се заснива на пиотровсковом закону[13].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Szczodrowski, Marian (2014-01-01). „DUDEN. Die deutsche Rechtschreibung. Das umfassende Standardwerk auf der Grundlage der amtlichen Regeln. 26. Auflage. Duden Band 1. Dudenverlag: Berlin, Mannheim, Zürich 2013, 1216 S.”. Glottodidactica. An International Journal of Applied Linguistics. 41 (1): 141. ISSN 0072-4769. doi:10.14746/gl.2014.41.1.10. 
  2. ^ Depraetere, Ilse; Reed, Susan, Mood and Modality in English, Blackwell Publishing, стр. 269—290, Приступљено 2021-11-29 
  3. ^ Hughes, H.G.A. (2003-01). „The Cambridge Grammar of the English Language200324Rodney Huddleston and Geoffrey K. Pullum, with the collaboration of others. The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge: Cambridge University Press 2002. xvii + 1842 pp., ISBN: ISBN 0 521 43146 8 £100; $150”. Reference Reviews. 17 (1): 24—25. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/09504120310455939.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  4. ^ „WALS Online - Chapter Situational Possibility”. wals.info. Приступљено 2021-11-29. 
  5. ^ „WALS Online - Chapter Situational Possibility”. wals.info. Приступљено 2021-11-29. 
  6. ^ Erster Theil. Die Lehre von den einzelnen Wörtern und von den Wortformen (die Etymologie), De Gruyter, 1852-12-31, стр. 51—104, Приступљено 2021-11-29 
  7. ^ Johnen, Thomas (2006-12-17). „Zur Herausbildung der Kategorie Modalverb in der Grammatikographie des Deutschen (und des Portugiesischen)”. Pandaemonium Germanicum (10): 283. ISSN 1982-8837. doi:10.11606/1982-8837.pg.2006.74489. 
  8. ^ Szczodrowski, Marian (2014-01-01). „DUDEN. Die deutsche Rechtschreibung. Das umfassende Standardwerk auf der Grundlage der amtlichen Regeln. 26. Auflage. Duden Band 1. Dudenverlag: Berlin, Mannheim, Zürich 2013, 1216 S.”. Glottodidactica. An International Journal of Applied Linguistics. 41 (1): 141. ISSN 0072-4769. doi:10.14746/gl.2014.41.1.10. 
  9. ^ LENZ, BARBARA (1996). „WIE BRAUCHEN INS DEUTSCHE MODALVERB-SYSTEM GERIET UND WELCHE ROLLE ES DARIN SPIELT”. Beiträge zur Geschichte der deutschen Sprache und Literatur (PBB). 1996 (118). ISSN 0005-8076. doi:10.1515/bgsl.1996.1996.118.393. 
  10. ^ Dahlman, Erik; Parkvall, Stefan; Sköld, Johan (2021), 5G—Further Evolution, Elsevier, стр. 551—557, Приступљено 2021-11-29 
  11. ^ Becker, Johannes (1828). Flora der Gegend um Frankfurt am Main. Frankfurt a. M.,: Ludwig Reinherz,. 
  12. ^ „Band 17, Heft 4, August 2010 / Vol. 17, Issue 4, August 2010”. Forschende Komplementärmedizin / Research in Complementary Medicine. 17 (4): 174—175. 2010. ISSN 1661-4127. doi:10.1159/000320963. 
  13. ^ Karl-Heinz Best u. Jörg Kohlhase (1983). Exakte Sprachwandelforschung : theoretische Beiträge, statistische Analysen und Arbeitsberichte. Göttingen: Edition Herodot. ISBN 3-88694-024-1. OCLC 11043350. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jovana.marjanovicc/песак&oldid=24175249”