Корисник:Marijaa.novakovicc/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Лични подаци
Пуно имеАнастасијус Венецонополис
ДржављанствоКанађанин и Грк
УниверзитетНационални технички универзитет у Атини

Рајерсон универзитет

Универзитет Јејл
ЗанимањеПрофесор електротехнике и рачунарског инжењеринга
НаградеСарадник Инжењерског института у Канади (1980)

Сарадник IEEE-a (1987)

Почасни докторат од стране Националног техничког универзитета у Атини, Грчка (1994)

Сарадник Канадске академије инжењеринга (2001)

MacNaughton медаља (2003)

Centennial медаља (2003)

Millennium медаља (2003)

Награда од стране IEEE-а за трансакције о неуронским мрежама (2006)

Награда за најчитаније издање од стране Часописа за визуелну комуникацију и репрезентацију слика (2008)

Истакнути гост на Кинеском универзитету за комуникације (2009)

Сарадник Краљевског Друштва Канаде (2010)

Анастасијус (Тас) Венецонополис (19. јун 1941 – 17. новембар 2014.)[1] је био професор електротехнике и рачунарског инжењеринга на Рајерсон универзитету (енг. Ryerson University) у Торонту[2] и редовни професор у пензији заједно са Едвардом С. Роџерсом[3] на департменту за електротехнику и рачунарски инжењеринг на Универзитету у Торонту[4]. У октобру 2006. године професор Венецонополис придружио се Рајерсон универзитету у служби потпредседника за истраживања и иновације. Његов портфолио садржао је преглед универзитетских међународних активности, етику истраживања, службу за истраживачке услуге и службу за иновације и комерцијализацију. Са ове позиције пензионисан је 2010. године, али је и након тога остао истакнути саветник. Венецонополис је активно наставио надгледање своје истраживачке групе на универзитету у Торонту и био веома тражен консултант током своје каријере.

Образовање[уреди | уреди извор]

Тас Венецонополис је дипломирао на студијама електротехнике и машинства на Националном техничком универзитету у Атини (енг. National Technical University of Athens, NTUA), био је магистар филозофије, а докторирао је електотехнику на Универзитету Јејл (енг. Yale University). Године 1994. уручен му је почасни докторат од стране „мајке хранитељице“, тј. Националног техничког универзитета у Атини, који је својевремено похађао.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Године 1986. Тас Венецонополис се оженио Василиком Коронакис (енг. Vasiliki Koronakis) у грчкој православној цркви у Торонту. Имали су две ћерке, Елизабету Венецонополис (рођену 1987.) и Доминику Венецонополис (рођену 1988.).

Интересовања за време истраживања[уреди | уреди извор]

Спектар Тас Венецонополисових интересовања за време истраживања обухватао је: биометријска истраживања, мултимедијалне приступе (компресијa слика, употреба слика и видео записа), дигиталне сигнале/обраду слика (вишеканалну обраду слика, нелинеарне, прилагодљиве и M-D филтере, обраду и препознатљивост слике базирану на знању, 3-D слике, биомедицинске апликације); класификације узорака и телекомуникације.

Записник о истраживању[уреди | уреди извор]

Професор Анастасијус (Тас) Венецонополис је имао дугу и продуктивну истраживачку, образовну и административну каријеру. Био је међународно признат истраживач у пољима мултимедијалних система, дигиталних сигнала, обраде слика, дигиталне комуникације, биометрије и неуронске мреже. Током четрдесетогодишњег активног периода учврстио је свој положај као неприкосновени истраживач, професор и консултант у свету телекомуникација и заједници за обраду сигнала[5]. Дао је свој допринос телекомуникацијама, обради сигнала и слика, мултимедијалним и биометријским истраживањима као аутор и ко-аутор многих радова и књига. Његова истраживачка фундаментална достигнућа, заједно са бројним факултетским књигама које је написао, проширују видике у неколико научних поља, као што су телекомуникације, вишедимензионална теорија и дизајн филтера, дизајн нелинеарних филтера, мултимедијалне неуронске мреже, биометријске апликације и WLAN системи.

Према броју Гугл Скулар-а за 2020. годину, његов рад је цитиран у преко 22600 истраживачких радова и 400 уџбеника. Био је ментор преко 160 студената и постдокторских стипендиста. Мотивисао је генерацију инжињера у Северној Америци и широм света, да започну каријеру у истраживању и подучавању у областима обраде сигнала и слике, телекомуникација, мултимедије и биометрије.

Телекомуникације[уреди | уреди извор]

Рани рад професора Венецонополиса бавио се проблемом оптималне детекције и дизајна сигнала, како би се олакшала комуникација преко случајних, општих, линеарних, временски различитих, врло бучних, подморских акустичних канала. Његови резултати допринели су побољшању СОНАРНОГ система за подморску комуникацију преко залеђених дисперзивних канала, а касније су примењени на јоносфере и тропосферне канале.

Накнадне публикације фокусирале су се на проблему компресије слике и видео записа и дале су доприносе у области прогресивног преноса слике (PIT). PIT се односи на кодирање фотографија на све већем нивоу прецизности. Путем PIT-а могуће је убрзати активности, попут прегледања удаљених база података слика. Професор Венецонополис развио је и тестирао бројне морфолошке пирамидалне технике прве и друге генерације, које су постигле размере компресије од око 100:1 за добар квалитет и мирно преношење слике. Допринео је проучавању векторске квантизације ради компресије губитака слике и развио је бројне хијерархијске технике кодирања непокретних слика. Такође се обратио таласним техникама компресије слика, као и фракталним техникама компресије и кодирања непокретних слика и видео секвенце. Његови каснији доприноси у телекомуникацијама били су у области управљања мобилношћу, развио је економичне алгоритме за локацију и одређивање мобилних терминала и WLAN система за позиционирање. Ово подручје је привукло интересовање за своје апликације у хитним комуникацијама, претраживању осетљивом на локацију и додељивању ресурса.

Сигнал и обрада слика[уреди | уреди извор]

Професор Венецонополис био је један од првих канадских истраживача који је дао допринос основама дводимензионалног и вишедимензиалног дигиталног филтрирања. Ове технике се широко користе у обради слике и видео записа. Његови рани доприноси у овим областима пружили су  основу за разне технике, које су довеле до ефикасног дводимензионалног дизајна филтера. Осамдесетих година, његово интересовање је било усмерено на подручје нелинеарних филтера. Нелинеарни филтери су сложенији од линеарних филтера, али омогућавају додатну флексибилност и брзину у сложеним апликацијама. У области нелинеарних филтера, професор Венецонополис је дао теоретске резултате, укључујући увођење нових породица филтера. „Филтери нелинеарне статистике редоследа“ су посебан случај линеарне медијане, статистике редоследа, хомоморфних, средње подрезаних медијана, генерализованих средњих вредности, нелинеарних средњих вредности и нејасних нелинеарних филтера. Професор Венецонополис је такође проучавао нове верзије полиномских филтера, попут квадратних филтера. Дизајнирао је нове морфолошке филтере, који доводе до различитих апликација за детектовање и препознавање.

На крају, спровео је обимно истраживање у области адаптивних филтера. Професор Венецонополис развио је филтере адаптивне статистике редоследа, адаптивне ЛМС/РЛС филтере, адаптивне Л-филтере и алгоритме адаптивног морфолошког филтера. Ови филтери се широко користе у бројним биомедицинским апликацијама, као што су радиологија, мамографија и томографија. Поред осталих апликација, примењују се и за обраду финансијских података и даљинско истраживање. Деведесетих година професор Венецонополис допринео је у пољу обраде и анализе слике у боји, где је увео бројне технике за филтрирање и анализу обогаћених слика. Такође је представио тзб. Породицу векторских смерних филтера, која делује дуж правца вектора у боји. Развијена је нова класа адаптивних нелинеарних филтера. Функције нејасног чланства засноване на различитим мерама удаљености, усвојене су за одређивање тежине нових нелинеарних, адаптивних филтера. Нови филтери су обухватили различите класе постојећих нелинеарних филтера као посебне случајеве. Први пут је слика у боји третирана као векторско поље, а информације о ивицама, које директно преносе вектори боја, експлоатисане су користећи статистику редоследа вектора.

Обрада мултимедијалних сигнала[уреди | уреди извор]

Године 1999, професор Венецонополис постао је „Inaugural Chair“ лабораторија за мултимедијалне системе „Bell Canada“ на Универзитету у Торонту. Од тада, својим радом је допринео подручју претраге мултимедијалних података и проналажењу информација, налазећи решења за два кључна техничка изазова: а) проблем одређивања сличности у домену визуелних података, б) интерактивно учење корисничких намера и аутоматско прилагођавање параметара система за бољу тачност преузимања. Развио је системе за проналажење слика и видео записа који су користили упите у боји. Систем је имплементирао нови векторски приступ претраживању слика, користећи меру сличности на угаоној основи. Шема коју је развио износи недостатке технике хистограма, флексибилна је и надмашује до тада успостављене системе за претраживање. Такође, развио је интерактивни алгоритам учења за решавање нејасноћа које настају услед неусклађености између машинског представљања слика и људског контекста зависног тумачења визуелног садржаја. Његово предложено решење искористило је повратне информације од стране корисника током сесија за преузимање како би прилагодили њихове намере упита и побољшали тачност преузетих резултата.

Биометријска претрага[уреди | уреди извор]

Хиљадама година, људи користе визуелно-опажане телесне карактеристике као што су лице и кораци, да би се препознали. Ова изузетна способност људског визуелног система навела је професора Венецонополиса на идеју да направи аутоматизоване системе за препознавање појединаца из дигитално снимљених слика лица и секвенци у ходу. Препознавање лица и потеза припада пољу биометрије, веома активном подручју истраживања у рачунарској науци, најчешће коришћеном од стране владе, у безбедоносне сврхе. Лице и ход су две типичне физиолошке и бихевиоралне биометрије. Венецонополис је допринео обема областима, а његове идеје често су бивале цитиране у истраживањима других научника ових области. Постоје два општа приступа теми: приступ заснован на изгледу и приступ заснован на моделу. Препознавање лица засновано на изгледу обрађује дводимензионалну слику лица као дводимензионалне холистичке обрасце. Цела регија лица представља сирови улаз у систем препознавања и свака слика лица обично је представљена високим димензионалним вектором који се састоји од вредности интензитета пиксела на слици. Тако се препознавање лица трансформише у мултиваријантни проблем статистичког препознавања образаца. На начин сличан овом начину препознавања лица заснованом на изгледу, приступа се и препознавању хода. И овај приступ се заснива на изгледу, разликује ход као холистички образац и користи представу људског субјекта у целини као силуете или контуре. Видео секвенце кретања су природно тродимензионални објекти, формално названи тензорски објекти, с којима је изузетно тешко радити, користећи се традиционалним алгоритмима учења заснованим на векторима. Да би се ефикасно суочио са овим тензорским објектима, Венецонополис и његов истраживачки тим развили су оквир мултилинеарног учења у подпростору, тако да су захтеви за рачунањем и памћењем знантно смањени, природна структура и повезаност у изворним подацима су очивани, а добијене карактеристике су компактније и корисније. Модел препознавања хода заснованог на моделу сматрања људског субјекта артикулираним објектом, препознаје различите позиције тела. Професор Венецонополис предложио је слојевити деформабилни модел целог тела (layered deformable model - LDM) инспирисан ручно обележеним силуетама. LDM има слојевиту структуру за моделирање самооклузије између делова тела. Деформабилна је, па се у обзир узима једноставнија деформација удова. Поред тога, моделира и љуљање рамена. Параметри LDM-а се могу опоравити из аутоматски извучених силуета, а касније користити за препознавање.

Публикације и признања[уреди | уреди извор]

Венецонополис је био ко-аутор и аутор девет књига, учествовао је у писању поглавља 35 књига и објавио је преко 870 академских радова у стручним часописима и конференцијским извештајима. Његови најпознатији доприноси у електротехници су: "Нелинеарни дигитални филтери: Принципи и примене" "Вештачке неуронске мреже: aлгоритми учења, процена учинка и примене" "Обрада слика у боји и примене" "WLAN системи за позиционирање" "Мултилинеарно подпросторно учење: смањење димензионалности вишедимензионалних података".

Добио је признања од Савета за истраживање природних и инжењерских наука Канаде (енг. NSERC), Центра изврсности провинције Онтарио, Истраживачког фонда Онтариа, Канадске свемирске агенције, SPAR космичке компаније, компаније Ontario Hydro, Одељења за рибарство и океане Канаде, Одељења за комуникације Канаде и провинције Онтарио.

Стручни рад и награде[уреди | уреди извор]

Професор Венецонополис је био председавајући на бројним одборима, већима и комитетима техничких конференција на Институту за електротехнику и електронику (енг. Institute of Electrical and Electronics Engineers, IEEE). Радио је као председавајући одељка у Торонту од 1977. до 1979. године и IEEE Централног савета Канаде од 1980. до 1982. године. Био је председник Канадског друштва за електротехнику и потпредседник Инжењерског института Канаде од 1983. до 1986. Био је гост уредник или стручни сарадник за неколико IEEE часописа и уредник Канадског часописа за елекротехнику (енг. Canadian Electrical Engineering Journal) (1981–1983). Био је члан друштава за комуникације, склопове и системе, рачунаре и обраду сигнала IEEE, као и члан друштва Sigma Xi, Удружења за рачунарске машине, Америчког удружења за инжењерско образовање, Техничке коморе Грчке (енг. Technical Chamber of Greece) и Удружења професионалних инжењера Онтариа (енг. Association of Professional Engineers of Ontario, APEO) и Грчке.

Професору Венецонополису је 1994. године додељен почасни докторат са Националног технолошког универзитета у Атини, Грчка. Године 1996. добио је награду „Изврсност у иновацијама“ (енг. „Excellence in Innovation“) од Центра за истраживање информационих технологија у Онтариу и Краљевске банке Канаде за свој рад на обради слика (енг. image processing). Венецонополис је такође награђен „Миленијумском медаљом IEEE“[6] (енг. „Millennium Medal of IEEE“) и медаљом „MacNaughton Medal“[7]. У марту 2006. године био је прималац награде IEEE-а за трансакције о неуронским мрежама. Био је сарадник Инжењерског института у Канади, IEEE -а и Канадске инжењерске академије. Године 2008. Венецонополис заједно са Растиславом Лукасом, Богданом Смолком и Константиносом Н. Платаниотисом био је одликован наградом за најчитаније издање (енг. "Most Cited Paper Award") од стране Часописа за визуелну комуникацију и репрезентацију слика за свој рад у вештачким неуронским мрежама (енг. artifical neural networks ). Године 2010. др Венецонополис је изабран за члана Краљевског друштва Канаде[8].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „A tribute to Dean Emeritus Anastasios (Tas) Venetsanopoulos”. U of T Engineering News (на језику: енглески). 2014-12-03. Приступљено 2020-05-03. 
  2. ^ „Tas Venetsanopoulos- Electrical and Computer Eng., Ryerson”. web.archive.org. 2012-08-30. Приступљено 2020-05-03. 
  3. ^ „U of T Electrical & Computer Engineering - Venetsanopoulos A N”. web.archive.org. 2012-11-03. Приступљено 2020-05-03. 
  4. ^ „U of T Multimedia Lab”. www.dsp.utoronto.ca. Приступљено 2020-05-03. 
  5. ^ „Figure 5: Freshly-collected sera from UAB Study of Aging participants whose archived samples inhibit ficolin-2 have significantly more ficolin-2 than their archived counterparts.”. dx.doi.org. Приступљено 2020-05-03. 
  6. ^ „IEEE Canada - awards / prix”. ewh.ieee.org. Приступљено 2020-05-03. 
  7. ^ „IEEE Canada - awards / prix”. www.ieee.ca. Приступљено 2020-05-03. 
  8. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2011-07-06. Приступљено 2020-05-03. 


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Категорија:Биографије Категорија:Инжењерство