Корисник:NJovanovic01/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Артикулациона (или моторичка) фонетика је грана фонетике у којој се изучава начин на којигласовни органи људског тела творе (или артикулишу) гласове, као и положај и покрете делова говорног апарата током извођења гласова.

Артикулациона фонетика разврстава гласове према покретима и положају појединих покретних делова говорног апарата на плозиве (праскаве), фрикативе (струјне), африкате (сливене), сонанте (гласнике) и самогласнике (вокале) због начина на који се ови гласови производе, и према месту формирања локализације (препреке) ова фонетика разврстава консонанте на лабијалне (уснене), денталне (зубне), алвеоларне (надзубне) и непчане односно предњонепчане (палаталне) и веларне (задњонепчане). Могу се извести и нека друга разврставања. Код разврставања вокала ова фонетика их дели на лабијализоване и нелабијализоване, високе и ниске, предње и непредње, и сл [1]

Ова област је традиционално имао централно место у обучавању фонетичара, са обзиром да су одговрајући покрети прилично приступачни за посматрање и, у начелу, под контролом су истраживача.

Артикулациона фонетика је основа за гласовне симболе у Међународној фонетксој абецеди [2]

Артикулатори[уреди | уреди извор]

Говорни или артикулациони апарат човека чине -

Место артикулације: 1. усне, 2. зуби, 3. врх језика, 4. предњи део језика, 5. тврдо непце, 6. мако непце, 7. задње непце, 8. глотис

Глотис[уреди | уреди извор]

Глотис је отвор између обрасца који се налази у ларинксу (гркљану). Његов положај ствара различите обрасце вибрирања да би се разликовали звучни и безвучни гласи. Поред тога, висина вокала се мења са променом вибрације гласних жица. [3]

Фаринкс (ждрело)[уреди | уреди извор]

Фаринкс је део вокалног тракта испод велума и изнад ларинкса, то је шупљина која се на смеру експирације налази на душник и ларинкс. Самогласници се могу фаринговати помоћу повлачења корена језика (радикс). [3]

Велум (меко непце)[уреди | уреди извор]

Велум контролише проток ваздуха кроз носну шупљину. Самогласници се нормално производе кроз меким непцем тако да ваздух не излази кроз нос. Самогласници могу бити назализовани као резултат спуштања меког непца.[3]

Палатал (језик)[уреди | уреди извор]

Палатал је најфлексибилнији говорни орган и може се померити на неколико начина. Главне варијације за артикулацију самогласника су висина вокала и димензија задње и предње стране.

Самогласници[уреди | уреди извор]

Самогласници или вокали се производе тако што ваздух пролази кроз ларинкс. Самогласници су обично звучне и са отвореним вокалним трактом.

Консонанти[уреди | уреди извор]

Консонанти или сугласници су локализовани гласови приликом чије артикулације говорни органи чији гласовни органи стварају потпуне или делимичне препреке. Консонанти се деле на сонанте и шумне гласове.

Сонанти[уреди | уреди извор]

Сонанти или гласници су гласови при чијем стварању ваздушне струје, које су покренуле гласне жице у грлу, пролази неометано. Сви сонанти су звучни гласови, односно да гласнице трепере.[4] Сонанти се класификују према слободног протока ваздушне струје за време трајања делимичне препреке, то су назали (м, н, њ), латерали (л, љ), вибранти (р) и апроксиманти (в, ј). Преко локализованости делимичне препреке класификују се на билабијалне (м), лабиоденталне (в), алвеоларне (н, л, р) и палаталне (њ, љ, ј).

Шумни сугласници[уреди | уреди извор]

Шумни сугласници или прави сугласници где је препрека ваздуха потпуна. Шумни консонанти се деле на плозиве (б, п, д, т, г, к), фрикативе (ф, з, ш, з, ж, ш) и африкате (ц, ч, џ, ц, ђ). Према локализованости, деле се на билабијалне (б, п), лабиоденталне (ф), меке палатале (ћ, ђ), тврде палатале (ж, ш, џ, џ) и веларе (к, г, х).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kovačević, Marković, Šćepanović (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad. стр. 29—30. ISBN 978-86-6065-109-1. 
  2. ^ Crystal, David (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Boris Hlebec, Ranko Bugarski, Ivan Klajn, BIGZ). Beograd: Nolit. ISBN 86-19-01579-6. OCLC 440047453. 
  3. ^ а б в Ladefoged, Peter (1996). The sounds of the world's languages. Ian Maddieson. Oxford, OX, UK: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-19814-8. OCLC 31867443. 
  4. ^ „Шта знамо о српском језику”. еНовости. Архивирано из оригинала 30. децембар 2009. г.