Међународна фонетска абецеда

Из Википедије, слободне енциклопедије

Међународна фонетска абецеда

Врста

Делимично налични алфабет

Говорни језици

Користи се за фонетску и фонемску транскрипцију било којег језика

Временски период

од 1888

Породица

Ромишки алфабет
 → Фонотипски алфабет
  → Међународна фонетска абецеда

IPA in IPA.svg

Међународна фонетска абецеда (енгл. International Phonetic Alphabet), скраћеница ИПА, је систем знакова за фонетску транскрипцију који се темељи на латиници. Развијен је од стране Међународног фонетског друштва као начин за стандардизовани приказ звукова говорних језика. ИПА користе лингвисти, логопеди, учитељи и ученици страних језика, певачи, глумци, лексикографи и преводиоци.

ИПА је начињен да представи само оне одлике говора које су карактеристичне у говорном језику: фонеме, интонација, раздвајање речи и слогова.

Међународно фонетско друштво повремено додаје, уклања или мења симболе. 2008. године ИПА садржи 107 различита слова, 52 дијакритика, и 4 ознаке за прозодије.

Историја[уреди]

Године 1886, група француских и британских учитеља језика, предвођена француским лингвистом Полом Пасијем, створила је оно што је касније постало познато (од 1897. године надаље) као Међународно фонетско друштво (фр. l’Association phonétique internationale).[1] Оргинални алфабет је заснован на правописној реформи енглеског језика познатој као ромикшка абецеда, али да би била корисна и за друге језике, било је допуштено да се вредности симбола разликују од језика до језика.[2] На пример, звук [ʃ] (ш) је првобитно заступљен словом <c> на енглеском, али словом <x> на француском.[1]Међутим, 1888. године, алфабет је ревидиран како би био једнолик у односу на језике, чиме је осигуран темељ за све будуће измене.[1]

Од свог настанка, ИПА је прошао кроз бројне промене. Након велике промене и проширења у 1900. и 1932. години, ИПА је остао непромењен до ИПА Конвенције у Килу 1989. године.

Опис[уреди]

Општи принцип ИПА је да даје један симбол за сваки карактеристичан звук (или говорни део).[3] Ово значи да се не користе комбинације слова за представљање јединственог звука, или једно слово за представљање више звукова. Нема слова код кога вредност звука зависи од контекста, и коначно, ИПА обично нема посебна слова за два звука ако никакав познат језик не чини разлику између њих (карактеристика позната као „одабраност“).

Међу симболима ИПА, 107 представљају сугласнике и самогласнике, 31 су дијакритици који се користе да додатно опишу ове звукове, а 19 се користе да опишу квалитете као што су дужина, тон, нагласак и интонација.

Облик слова[уреди]

За ИПА су изабрани такви симболи како би били усклађени са латиницом. Због тога, већина симбола су или латинична или грчка слова, или њихове модификације.

Слова[уреди]

Међународна фонетска абецеда дели своја слова у три категорије: плућни сугласници, преградни сугласници, и самогласници.[4][5] Сваком карактеру је додељен број, како би се спречила конфузија између сличних слова (као што су ɵ и θ), нпр. у штампању рукописа. Различитим категоријама звукова су додељени различити опсези бројева.

Плућни сугласници[уреди]

Плућни сугласници чине већину сугласника у ИПА, као и у људском језику.

Табела плућних сугласника, која укључује већину сугласника, је уређена тако да по врстама одређује начин изговора, који говори како се сугласник производи, док колоне одређују место изговора, што значи где у вокалном простору се сугласник производи. Главна шема садржи само сугласнике са једним местом артикулације.

Место изговора лабијални коронални дорсални радикални глотални
билабијални лабио­дентални дентални алвеоларни пост­алвеоларни ретро­флексни палатални веларни увуларни фарингални епи­глотални
Начин изговора
назали    m    ɱ    n    ɳ    ɲ    ŋ    ɴ  
плозиви p b t d ʈ ɖ c ɟ k ɡ q ɢ   ʡ ʔ  
фрикативи ɸ β f v θ ð s z ʃ ʒ ʂ ʐ ç ʝ x ɣ χ ʁ ħ ʕ ʜ ʢ h ɦ
апроксиманти    β̞    ʋ    ɹ    ɻ    j    ɰ      
вибранти    ʙ    r     Ретрофлексни вибрант    ʀ    я*  
дотачници или окрзници    ⱱ̟        ɾ    ɽ      ɢ̆      ʡ̯  
латерални фрикативи ɬ ɮ *    *    *       
латерални апроксиманти    l    ɭ    ʎ    ʟ  
латерални флап      ɺ    *    ʎ̯    ʟ̆    
Напомене
  • Звездица (*) поред симбола означава пријављене звукове који нису (још) службени ИПА симболи.
  • Ножићи (†) означавају ИПА симболе који су недавно додати у уникод.
  • Симболи [ʁ, ʕ, ʢ] представљају звучне фрикативе или апроксиманте.
  • Првенствено облик језика а не његов положај прави разлику између фрикатива [ʃ ʒ], [ɕ ʑ], и [ʂ ʐ].

Коартикуларни сугласници[уреди]

Коартикуларни сугласници су звуци који укључују два истовремена места изговора (проглашена су помоћу два дела вокалне шупљине).

ʍ Безвучни лабијализовани веларни апроксимант
w Звучни лабијализовани веларни апроксимант
ɥ Звучни лабијализовани палатални апроксимант
ɕ Безвучни алвеоло-палатални (предњо-тврдонепчани) фрикатив
ʑ Звучни алвеоло-палатални (предњо-тврдонепчани) фрикатив
ɧ Безвучни палатално-веларни фрикатив
Напомена
  • [ɧ] је описан истовремено као „[ʃ] и [x]“.

Преградни сугласници[уреди]

Преградни сугласници су звуци код којих проток ваздуха не зависи од плућа. То укључује кликове (пронађене у коисанским језицима Африке) и убачајници (у језицима као што је свахили).

кликови или клокници убачајници избачајници
ʘ билабијални ɓ билабијални ʼ На пример:
ǀ дентални клокник ɗ алвеоларни билабијални
ǃ посталвеоларни клокник ʄ палатални алвеоларни
ǂ палатални клокник ɠ веларни веларни
ǁ алвеоларни латерални клокник ʛ увуларни алвеоларни фрикатив

Самогласници[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Самогласник
Рендгенски снимак показује звуке [i, u, a, ɑ]
Положај језика кардиналних предњих самогласника (највиша тачка је назначена). Позиција највише тачке се користи да одреди висину и задњи положај самогласника.

ИПА дефинише самогласнике као звук који се појављује у центру. Испод је слика са приказом самогласника ИПА. ИПА разврстава самогласнике према положају језика.

Ордината показује висину језика. Самогласници настали спуштеним језиком су на дну, а самогласници направљени уздигнутим језиком су на врху. На пример, [ɑ] је на дну, јер је језик спуштен у том положају. Међутим, [i] је на врху јер је звук настао уздигнутим језиком на врху уста.

На сличан начин, апсциса (водоравна оса) на карти се одређује према месту изговора. Самогласници са језиком постављеним испред уста (као што је [ɛ]) су на левој страни дијаграма, док су они код којих је позади (као што је [ʌ]) постављени на десну страну дијаграма.

Тамо знакови стоје у пару, леви представља нелабијализовани а десни лабијализовани самогласник.

[повећај] предњи готово предњи средњи готово задњи задњи
затворен
Blank vowel trapezoid.svg
i · y
ɨ · ʉ
ɯ · u
ɪ  ʏ
  ʊ
e · ø
ɘ · ɵ
ɤ · o
ɛ · œ
ɜ · ɞ
ʌ · ɔ
a · ɶ
ɑ · ɒ
готово затворен
полузатворен
средњи
полуотворен
готово отворен
отворен
Напомена
  • Знак [a] дефинисан је као отворени предњи нелабијализовани самогласник али користи се и за отворени средњи нелабијализовани самогласник.
  • [ʊ] и [ɪ] су били обележавани као <ɷ> и <ɩ> у старијим верзијама шеме ИПА.

Супрасегментали[уреди]

Ови симболи описују карактеристике језика изнад нивоа појединачних сугласника и самогласника, као што су прозодија, тон, дужина, и нагласак, које често делују на слогове, речи, или изразе.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 194–196
  2. ^ „Оригинално, циљ је био да се направи доступни скуп фонетских симбола који би дао различите артикулисане вредности, ако је потребно, на различитим језицима.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 195–196)
  3. ^ „Од својих најранијих дана ... Међународно фонетско друштво је имало циљ да пружи 'посебан знак за сваки карактеристичан звук, То јест, да сваки звук, који се користи уместо другог, у истом језику, може променити значење речи'.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 27)
  4. ^ „Сегменти се могу поделити у две главне категорије, сугласници и самогласници.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 3)
  5. ^ Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 6.

Спољашње везе[уреди]