Крварење у стакластом телу ока
| Крварење у стакластом телу ока | |
|---|---|
| Синоними | haemorrhagia corporis viteri |
 | |
| Шематски приказ ока | |
| Специјалности | офталмологија |
Крварење у стакластом телу ока (лат. haemophthalmus) или интраокуларно крварење (lat. haemorrhagia corporis viteri) је ургентно стање у офталмологији које се дефинише као присуство екстравазиране крви унутар простора назначеног зонуларним влакнима и задњом капсулом сочива, непигментираног епитела цилијарног тела бочно и унутрашње ограничавајуће мембране мрежњаче (лат. lamina limitans interna) постериорно и постеролатерално. Како разликовање крварења која се налазе унутар стакластог тела од крварења између унутрашње ограничавајуће мембране и слоја нервних влакана мрежњаче (која се назива и крварење субинтерно крварења унутрашње ограничавајуће мембране) и преретиналних крварења (оних између унутрашње ограничавајуће мембране и стакластог ткива) није увек могуће ова стања се сматрају врстама крварења у стакловом телу.[1]
Од раних дана проучавања медицине и људског тела, анатоми и патолози били су заинтригирани тајанственом, желатинозном супстанцом која испуњава већину волумена ока — стакластог тела које испуњава четири петине очне јабучице, и у просеку износи 4 мл код одрасле особе. Стаклено тело се састоји од 99% воде, а преосталих 1% садржи колаген и хијалуронску киселина. Ове компоненте дају стакласти (желатинозни) облик овом специфичном ткиву ока.
Лекари хитне помоћи ретко су позвани да дијагностикују и лече болести стакластог тела, али понекад њихова правовремена дијагноза и правовремено упућивање пацијента лекару специјалисти могу да сачувају вид. Често, чак и сумња на абнормалности унутар стакластог тела захтева упућивање болесника очном хирургу са посебном едукацијом у дијагностици и лечењу витреоретиналних болести ока.
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
- Учесталост
Преваленција стакластог крварења одговара учесталости основних процеса болести с којима је повезана. У Сједињеним Државама инциденција спонтаног крварења стакластог порекла заснована на популацији износи око 7 случајева на 100.000 особа годишње.[1]
- Расне, полне и старосне разлике
Раса, пол и старост пацијента који има крварење у стакластом стању одговарају учесталости јављања основне болести. Примери укључују анеуризмална субарахноидална код жена, дијабетес и српасте ћелије код црнаца, дегенерацију макула код старијих белаца (што може довести до субретиналне / хороидне неоваскуларизације и пробојног крварења у стакластом телу ) и особе са високом миопијом, који имају повећан ризик ретинални промена, аблације ретине повезаног са крварења у стакластом телу.[1]
Етиологија[уреди | уреди извор]
Најчешћи узроци крварења у стакластом телу су:
- пролиферативна дијабетичка ретинопатија,
- витреоретинална тракција мрежњаче,
- тешка неоваскуларизација хориоидеје са пробојним крварењем у стакласт тело,
- примена антикогулантне терапије, може изазвати спонтано крварење у стакластом телу, јер изазива продужено време крварење код болесника на антикоагуланској терапији, ђто је узроковано неким другим патолошким стањем, на пример крварење код пацијената који пате од пролиферативне дијабетичке ретинопатије.. Важно је нагласити везу између ривароксабана са крварењем у стакластом телу и повећани ризик од крварења у прелазном периоду након преласка са класичних оралних антикоагулантних лекова на ривароксабан.[2]
- очна траума (нпр синдром потресене бебе, постхируршке трауме, аутомобилске повреде , директна траума за око). Заједно, ови узроци чине већину свих случајева. Мање уобичајени узроци укључују оклузију вене или централне вене мрежњаче, ретинопатију српастих ћелија, дегенерацију макуле повезане са годинама, интраокуларни тумори, прематурна ретинопатија, леукемије, акутна некроза мрежњаче, ретинопатија повезана са ХИВ-ом и неке врсте увеитиса. Неоваскуларизација мрежњаче због било којег узрока може резултовати крварењима у стакловом ткиву
Патофизиологија[уреди | уреди извор]
Стакласто тело је бистра, желатинозна и аваскуларна супстанца, која испуњава простор омеђен сочивом, мрежњачом м и оптичким диском. Слој ћелија, назван унутрашња ограничавајућа мембрана, равна унутрашњу површину мрежњаче, одвајајући је од стакластог тела и формирајући једну страну потенцијалног простора између ње и стакластог тела (или субхиалоидног простора).
Будући да је здраво стакласт релативно нееластичано и непроменљиво, оно игра кључну улогу у одржавању транспарентности и облика ока. Ако се стакласто тело уклони хируршким путем и замени физиолошким раствором (као код неких облика стакласте хирургије), ћелијске материје и честице могу слободније мигрирати у оптички део ока него ако постоји природно стакласто тело.
Будући да је стакласто тело аваскуларни облик ткива, крварење у стакластом тела се описује као инвазију крви у бескрвни гел.
Стакласто тело се чврсто везује за два важна подручја унутрашњег ока:[1]
- Прво— на предњем делу и крају ретине, кружном траком, која се налази иза ретиналног завршетка, ширине око 4 мм, која формира стакласту базу. Ово је најјаче од свих веза стакластог тела са околним структура која одржава снагу током живота. Било која сила вучења (вуче) на стакласти слој преноси се на суседну периферну мрежњачу на бази стакластог тела.
- Друга — додатак на постериорном рубу оптичког нерва, где је стакласто тело причвршћено у круг пречника приближно 2 мм.
Током процеса старења, стакласто тело се нормално мења и скупља. Ово скупљање може достићи одређену фазу у којој описано причвршћивање стакластог слоја попушта и стакласто тело се одваја од његове задњее везе на ивици оптичког нерва. То се назива одвајање задњег дела стакластог тела (ПВД). Претходно везивање стакластог ткива на глави оптичког нерва често се може видети као пернати прстен (Веисов прстен) након ПВД. ПВД је присутан у отприлике 50% људи старијих од 60 година.
Вучне силе на било којем од ових веза могу довести до крварења унутар стакластог тела или испод њега. Ако је дошло до крварења у субхиалоидном простору, појављује се чамац обликован на површини мрежњаче, у облику супериорне равне линију у стојећем положају пацијента, која се мења са положајем пацијента. Крв унутар простора између унутрашње ограничавајуће мембране и слоја нервних влакана је под напетошћу и не помера се са положаја пацијентове главе. Супротно томе, крв у стакластом телу не показује карактеристичне границе, може се згрушати и полако се ресорбовати, око 1% дневно.
Један од најранијих клиничких описа стакластог крварења написао је немачки офталмолог Литен 1881. године код особа са субарахноидним крварењем (САХ).[3] Овај неуобичајени, али занимљиви механизам крварења у стакластом телу назива се Терсонов синдром , назван по француском офталмологу који га је описао 19 година касније; крварење из стакластог ткива настаје као резултат наглог интракранијалног (тј. субарахноидног) крварења са предњом дисекцијом крви испод арахноидног омотача видног живца у око.
Између 10 и 40% свих пацијената са САХ имају придружено крварење стакластог ткива, што се назива Терсонов синдромом. Ако је Терсонов синдром билатерални, његово присуство представља лош прогностички показатељ САХ. Неке студије сугеришу да ће у поређењу са самим САХ-ом, пацијенти са и субарахноидним и стакластим крварењима имати 4,8 пута већу вероватноћу да ће умрети.[4]
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Клиничком сликом доминирају следећи знаци исимптомиЧ
- Изненадни губитак вида без бола или нагле појаве тамних мрља у видном пољу које се крећу, понекад са светлуцањем.
- Црвени рефлекс очног дна током прегледа офталмоскопом је или смањен или недостаје.
Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]
- Хитна терапијска субарахноидна хеморагија
- Одлубљивање мрежњаче
- Ретинална венска оклузија (РВО)
- Анемија српастих ћелија
- Системски еритематозни лупус (СЛЕ)
Прогноза[уреди | уреди извор]
Прогноза зависи од основног узрока крварења. Већина стакластих крварења се временом разрјеђује.
Пацијенти са дијабетичком ретинопатијом и дегенерацијом макуле повезане са старењем имају неизвесну прогнозу.[5]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Dahl, А, Andrew (9. 11. 2019). „Vitreous Hemorrhage in Emergency Medicine: Background, Pathophysiology, Epidemiology”. emedicine.medscape.
- ^ . Witmer MT, Cohen SM. Oral anticoagulation and the risk of vitreous hemorrhage and retinal tears in eyes with acute posterior vitreous detachment. Retina.2013 Mar;33(3):621-6.
- ^ Spraul CW, Grossniklaus HE. Vitreous Hemorrhage. Surv Ophthalmol. 1997 Jul-Aug. 42(1):3-39.
- ^ Litten M. Berl Kline Wochenscher. Uber cinige vom allgemein-klinischen Standpunkt aus interessante Augenveranderungen. 1881. 18: 23-27.
- ^ McCarron MO, Alberts MJ, McCarron P. A systematic review of Terson's syndrome: frequency and prognosis after subarachnoid haemorrhage. J Neurol Neurosurg Psychiatry. 2004 Mar. 75(3):491-3.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Класификација |
|---|
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
