Локална рачунарска мрежа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили биљку лан, погледајте чланак лан.

Локална рачунарска мрежа или LAN (енгл. Local Area Network - LAN) је скуп рачунара који су повезани у једну рачунарску мрежу, на релативно малом простору, као што су канцеларија, више канцеларија или зграда.

Ова мрежа може да броји два и више рачунара који су повезани на одређен начин. Неки периферни уређаји као што су штампачи, модеми и сл., такође се убрајају у ову мрежу. Главна карактеристика локалних мрежа, по чему се оне разликују од мрежа на великим подручјима (WAN) јесте много већа брзина преноса података (реда 10 до 1000 MB/sec) и непостојање потребе за закупљеним телекомуникационим водовима.

Најчешћи метод повезивања рачунара у локалној мрежи јесте кабловима (Етернет) или бежична мрежа. Локална мрежа може, најчешће преко неког рутера, бити повезана са другим мрежама у већу WAN мрежу или директно преко провајдера на Интернет.

Историја[уреди]

Пошто је већина универзитета и истраживачких лабораторија током касних 1960-их добило више компјутера, појавио се све већи притисак да се обезбеди брза интерконекција између компјутера. Извештај из 1970. из лабораторије аеродрома Лоренс детаљно описује раст њихове мреже „Октапус“[1][2] што је добар показитељ ситуације. Кембриџ прстен је развијен 1974. на Универзитету у Кембриџу[3], али се никад није развио у успешан комерцијални производ. Етернет је развијен у Зирокс парку 1973-1975[4], и документоване у УС Патент 4.063.220. Године 1976, након што је систем био распоређен у парку, Меткалф и Богс су објавили књигу: „Етернет: Дистрибутирани пакет-Пребацивање за локалне рачунарске мреже“.[5] ARCnet је развијен од стране Дејтапоинт корпорацији 1976. и објављен у 1977[6]. То је прва комерцијална инсталација у децембру 1977 у енгл. Chase Manhattan Bank у Њујорку.[7]

Преносни медији[уреди]

У локалним мрежама се користе четири основна преносна медија: коаксијални кабл, упредена парица, оптички кабл и бежични пренос. Сваки од ових медија има своје предности, као и мане у смислу цене, брзине и могућности ширења мреже. У већини првих локалних мрежа користили су се коаксијални каблови. Коаксијални кабл се састоји од једне или две проводне жице енкапсулиране у неколико слојева за изолацију и заштиту. Коаксијални каблови омогућавају велику брзину преноса са ниским стопама грешки. Упредене парице (телефонска парица) је јефтинија од коаксијалног кабла, може одржати брзине преноса уобичајене за већину личних рачунара и лако се инсталира. Оптички кабл је преносни медиј који се бира за мреже у којима је потребно одржати велике брзине преноса, почев од 100 мегабита у секунди. За представљање података оптички кабл користи светлосне импулсе. Пошто светлосни сигнали нису искривљени електричним и магнетним пољима, нуде велику толеранцију на грешке. Недостаци оптичких каблова су њихова висока цена и тешкоће приликом додавања и уклањања радних станица из мреже. У бежичним локалним мрежама поруке се преносе кроз ваздух као радио таласи. Локалне бежичне мреже је врло лако проширивати.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ "((en))OCTOPUS: THE LAWRENCE RADIATION LABORATORY NETWORK", Samuel F. Mendicino, Приступљено 11. 4. 2013.
  2. ^ "((en))THE LAWRENCE RADIATION LABORATORY OCTOPUS", Courant symposium series on networks, 29 Nov 1970, Приступљено 11. 4. 2013.
  3. ^ ((en))A brief informal history of the Computer Laboratory, Приступљено 11. 4. 2013.
  4. ^ ((en))Ethernet Prototype Circuit Board“. Smithsonian National Museum of American History Приступљено 2. 9. 2007.. 
  5. ^ ((en))Ethernet: Distributed Packet-Switching For Local Computer Networks, Приступљено 11. 4. 2013.
  6. ^ ((en))"History", ARCNET Trade Association, Приступљено 11. 4. 2013.
  7. ^ "((en))The LAN turns 30, but will it reach 40?", Приступљено 11. 4. 2013.