М 15/42
| Средњи тенк Фијат М 15/42 | |
|---|---|
|
| |
| Основне карактеристике | |
| Земља порекла |  Краљевина Италија
|
| Намена | средњи тенк |
| Произвођач | Фијат-Ансалдо |
| Почетак производње | 1942. |
| Уведен у употребу | 1943. |
| Број примерака | 220[1] |
| Брзина на путу | 40 km/h |
| Димензије и маса | |
| Дужина | 5.04 m |
| Ширина | 2.23 m |
| Висина | 2.39 m |
| Тежина | 15.5 t |
| Опрема | |
| Главно наоружање | топ од 47 mm у куполи |
| Споредно наоружање | 2 митраљеза од 8 mm у трупу, још 2 у куполи |
| Оклоп | 42 mm |
| Мотор | Фијат бензински |
| Снага (КС) | 192 КС |
| Посада | |
| Посада | 4 |
Фијат М 15/42 (итал. Carro Armato Medio M15/42) је италијански средњи тенк из Другог светског рата који је произвела фирма Фијат-Ансалдо.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Најчешћи италијански тенка на северноафричком ратишту био је М 13/40. Посада му се састојала од возача на левој страни трупа и митраљесца/радио-оператера на десној, и командира и нишанџије у куполи. Митраљезац је управљао паром митраљеза Бреда 38 од 8 mm на десној страни трупа, док је купола била наоружана топом 47/32 и спрегнутим митраљезом Бреда, са још једним митраљезом на крову за ПВО. Главни топ био је дизајниран 30-их година као пешадијско оруђе за артиљеријску подршку, и његова пробојна моћ (у ПТ улози) била је мала. М 13/40 је користио шасију тенка М 11/39 ради брже производње, али је она, због веће тежине, била преоптерећена. Такође је био склон кваровима у пустињи, док је оклоп био слабог квалитета и често се распадао приликом поготка. Возило је било употребљиво, иако слабо, у 1941, али је већ 1942. било сасвим застарело.
М 14/41 био је идентичан М 13/40, са јачим мотором и филтерима за ваздух у пустињском окружењу. [2]
Карактеристике[уреди | уреди извор]
Последња верзија ове породице тенкова био је М 15/42, значајно, иако касно, унапређено возило. Стари топ био је замењен специјалним ПТ топом Л40 од 47 mm. Купола је јаче оклопљена и по први пут, добила је електрични погон. Претходне верзије имале су дизел моторе, али М 15/42 имао је бензински, ради веће снаге, дајући нешто већу брзину од 40 km/h. Нажалост, у време када је М 15/42 ушао у производњу 1943., ова побољшања била су недовољна и сувише закаснела.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Ness, Leland (2002). Jane's-World War II Tanks And Fighting Vehicles-The Complete Guide. London: HarperCollinsPublishers. ISBN 978-000711228-9.
