Италијански језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
италијански језик
Italiano
Изговор /itaˈljano/
Државе Застава Италије Италија
Застава Швајцарске Швајцарска
Застава Сан Марина Сан Марино
Застава Ватикана Ватикан
Застава Малте Малта
Застава Француске Француска
Застава Словеније Словенија
Застава Хрватске Хрватска
Застава Бразила Бразил
Застава Аргентине Аргентина
Застава Сједињених Америчких Држава САД
Регија јужна Европа
Број говорника 70 милиона (матерњи)
Ранг 20.
Породица индоевропски
Писмо латиница
Статус
Службени Flag of Europe Европска унија
Застава Италије Италија
Застава Швајцарске Швајцарска
Застава Сан Марина Сан Марино
Застава Ватикана Ватикан
Застава Малте Малта
Застава Словеније Словенија (Истра)
Застава Хрватске Хрватска (Истарска жупанија)
Регулише неслужбено Академија дела Круска (италијански: Accademia della Crusca)
Језички кодови
ИСО 639-1 it
ИСО 639-2 itaнема
ИСО 639-3 ita – Италијански (обични)
Map Italophone World - updated.png

Мапа света где се говори италијански језик

  Државе у којима је матерњи језик
  Државе у којима је административни језик

Италијански језик (итал. italiano или итал. lingua italiana) је романски језик, који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији.

Стандардни италијански темељи се на фирентинском нарјечју. Има дупле (или дуге) сугласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак речи је различит. Пише се латиницом.

Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, као и у Швајцарским кантонима Тичино и Граубинден (Гриђони). Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словеначки је службен и у словеначким приморским општинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри где живи италијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД-у и Аустралији. Такође је широко разумљив и подучаван на Малти, где је био један од службених језика до 1934. кад га је заменио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.

Италијански је пети по реду језик на свету који се учи у школама (након енглеског, француског, шпанског и немачког).

Историја[уреди]

Као и многи национални језици, италијански језик је модерни дијалект који се наметнуо као домнинантан језик региона који је много шири од његовог првобитног подручја. Стандардни италијански језик је тоскански дијалект из околине Фиренце, Пизе и Сијене. Могуће је показати да је овај језик обогаћен утицајима језика Сицилије, Рима и других региона. Тоскански дијалект се није наметнуо из политичких, већ из разлога културног престижа. На овом дијалекту су стварали Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, три најзначајнија италијанска писца касног Средњег века. То је такође језик Фиренце, града познатог по лепоти архитектуре и дугој историји просперитета. Стога није необично да је италијански језик вековима био међународни језик културе и умености. Сви савремени европски језици имају део речника који је потекао из италијанског, а тиче се музике и ликовних уметности.

Стандардна италијанска граматика је настала касније, у доба Ренесансе. Њу су формализовали кардинал Пјетро Бембо и библиотекар и ерудита Алдо Мануцио са својим књижевним кругом Азолани (Gli Asolani).

Дијалекти италијанског[уреди]

Готово сви романски језици који се говоре у Италији сматрају се стандардним језиком или дијалектима италијанског језика. Једини изузеци су сардинијски и фриулски језик, који су званично признати као регионални језици.

Многи италијански дијалекти моу се сматрати посебним историјским језицима.[1] То су на пример: фриулски, наполитански, сардинијски, сицилијански, лигурски, пијемонтски, венецијански, калабријски и други. Постоје језици који се говоре у Италији, и утицали су на италијански језик, али се не сматрају делом италијанског: албански, грчки, немачки, ладин и окситански.

Фонетика и фонологија[уреди]

Самогласници[уреди]

Италијански језик има 7 самогласника.

Самогласници у италијанском језику
  • [i], пример: isola - [ˈiːzola]
  • [e], пример: mela - [ˈmeːla]
  • [ɛ], пример: bella - [ˈbɛlla]
  • [a], пример: pane - [ˈpaːne]
  • [ɔ], пример: rosa - [ˈrɔːza]
  • [o], пример: sotto - [ˈsotto]
  • [u], пример: fuga - [ˈfuːɡa]

Ненаглашени самогласници[уреди]

Италијански језик разликује 5 ненаглашених самогласника. Међу ненаглашене самогласнике не спадају отворени вокали [ɛ] и [ɔ].

Сугласници[уреди]

У пољима која садрже два симбола, први одговара безвучном, а други звучном сугласнику.

Сугласници у италијанском језику
билабијални лабио-
дентални
зубни/
алвеоларни
предњонепчани задњонепчани
назални m ɱ n ɲ ŋ*
плозивни p, b , k, ɡ
африкати ʦ, ʣ ʧ, ʤ
фрикативни f, v s, z ʃ
вибранти r
латерални l ʎ
апроксиманти j w

Назали се асимилују када им следи сугласник, на пример, када су испред велара k или ɡ, изговарају се заједно као ŋ.

Италијански језик има дуге и кратке сугласнике (особина геминације). Дужина се може разликовати код свих сугласника, осим ʃ, ts, dz, ʎ, ɲ, који су увек дуги, и z, који је увек кратак.

Звучни посталвеоларни фрикатив ʒ присутан је само у позајмљеним речима. На пример, garage (ɡaˈraːʒ).

Алфабет[уреди]

Aa Bb Cc Dd Ee Ff Gg Hh Ii Ll Mm Nn Oo Pp Qq Rr Ss Tt Uu Vv Zz

Примери језика[уреди]

реч превод стандардни изговор
земља terra ˈtɛɾɾa
небо cielo ˈʧɛlo
вода acqua ˈakkwa
ватра fuoco ˈfwɔko
човек uomo ˈwɔmo
жена donna ˈdɔnna
јести mangiare manˈʤaɾe
пити bere ˈbeɾe
велики grande ˈɡɾande
мали piccolo ˈpikkolo
ноћ notte ˈnɔtte
дан giorno ˈʤɔɾno

Референце[уреди]

  1. ^ „Ethnologue web reference for Italian“. Ethnologue.com Приступљено 21. 4. 2010.. 

Спољашње везе[уреди]