Обрнути инжењеринг

Из Википедије, слободне енциклопедије

Обрнути инжењеринг (енгл. reverse engineering) је поступак откривања технолошких принципа уређаја, предмета или система путем темељних анализа његове конструкције, функције и начина рада.[1] Често подразумева разлагање нечега: на пример, механичког уређаја, електронске компоненте, софтверског програма, или биолошке, хемијске или органске материје, и анализирања приципа рада, у циљу поправке, текућег одржавања или стварања новог уређаја или програма, који врши исту функцију, али не и просто копирање без разумевања оригинала.

Корени обрнутог инжењеринга потичу из анализе опреме за комерцијалну или војну примену.[2] Циљ је да се дође до закључака о конструктивним одлукама које су довеле до настанка готовог производа уз мало или нимало предзнања о поступцима који су употребљени у оригиналном процесу конструисања и производње. Исте технике се истражују ради примене у софтверским системима, не када су у питању индустријске или војне потребе, већ ради замене нетачне, некомплетне или на други начин недоступне документације.[3] Осим тога, концепт обрнутог инжењеринга се користи за модификовање или измену готових динамичких .dll библиотека у оперативним системима.

Референце[уреди]

  1. ^ Eilam, Eldad & Chikofsky, Elliot J. (2007). Reversing: secrets of reverse engineering. John Wiley & Sons. стр. 3-. ISBN 9780764574818. 
  2. ^ Chikofsky, E. J. & Cross, J. H., II (1990). „Reverse Engineering and Design Recovery: A Taxonomy“. IEEE Software 7 (1): 13–17. DOI:10.1109/52.43044. 
  3. ^ A Survey of Reverse Engineering and Program Comprehension. Michael L. Nelson, April 19, 1996, ODU CS 551 – Software Engineering Survey.

Литература[уреди]