Омбудсман
Из Википедије, слободне енциклопедије
Омбудсман је институција коју је Шведски парламент уведео 1809. године у циљу контроле извршне власти. Реч омбудсман у шведском језику означава особу која „има слуха за народ“. Овај парламентарни повереник имао је за задатак да спречи да краљ и влада игноришу законе. Омбудсман би користио овлашћење да од извршне власти захтева извештаје о примени закона, као и овлашћење да покреће одговарајуће поступке ради утврђивања одговорности управних службеника.
Данас је омбудсман инокосни државни орган који се стара о заштити и унапређењу људских слобода и права.
Садржај |
[уреди] У свету
У законодавствима широм света нормиране су различите организације ове институције ( у Аустрији је ова институција колегијално тело) као и различити називи за омбудсмана: „бранилац народа“ - Defensor del pueblo у земљама шпанског говорног подручја, као што су Шпанија, Аргентина, Перу и Колумбија; „парламентарни заступник за администрацију“ - Parliamentary Commissioner for Administration, Шри Ланка, Велика Британија; „заштитник становника“ - Protecteur du Citizen, Канада; „бранилац грађана“ - Difensore Civico, Италија, и „заштитник грађана“ у Србији.
[уреди] Заштитиник грађана у Србији
У правни поредак Републике Србије институција Заштитника грађана уведена је 2005. године када је донет Закон о Заштитнику грађана. Постојање ове институције потврђено је и Уставом Републике Србије из 2006. године. Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина Републике Србије, којој је омбудсман дужан да подноси годишње извештаје о раду. Садашњи, први републички заштитник грађана Саша Јанковић, ступио је на дужност 23.07.2007. године полазући заклетву пред Народном скупштином.
[уреди] Делатност заступника грађана
Заштитник грађана поступа у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката као и ратификованих међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права. Посебну пажњу посвећује заштити: права припадника националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и равоправности полова. Он поступа по притужби грађана (усменој или писменој притужби Служби заштитника грађана, која по правилу не сме бити анонимна, и мора бити крајње средство) или по сопственој иницијативи, по питањима везаним за непрописан рад: органа управе, републичког јавног правобраниоца, односно органа и организација која врше јавна овлашћења. Притом се у обзир узима и обавеза наведених органа да при поступању са странкама поступају са савесношћу, стучношћу, непристрасношћу, делотворношћу, уз етичност и неизбезно поштовање достојанствености странке. По пажљиво размотреној притужби заштитник грађана је овлашћен да на увиђене пропусте упозори надлезне органе и затражи од њих да пропусте исправе. Уколико то не учине он може предузети радикалније мере као што су обавештавање Скупшине, Владе и јавности, односно препоручивање да се утврди одговорност руководилаца органа управе. Осим овог процесног овлашћења заштитник грађана има пре свега саветодавна овлашћења у области унапређења људских права, делујући превентивно и едукативно. Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад председника Републике, Владе, Народне скупштине, Уставног суда и судова и јавног тизилаштва.
