Право на домовину
Право на домовину је, према појединим правним академицима, глобално људско право које произилази из Универзалне декларације о људским правима, рачунавши њен члан 9.[1][2] Замисао се развила у немачкој правној науци и у одређеној мери је призната у немачком уставном праву. Значајни заговорници овог права су правни академици: Курл Рабл, Рудолф Лаун, Ото Киминих, Дитер Блуменвиц, Феликс Ермакора и Алфред-Маурице де Цајас. Концепт је релевантан за расправе о етничком чишћењу у Европи након Другог светског рата (посебно Немаца и Мађара), етничком чишћењу у Палестини, Кипру и другим областима.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ de Zayas, Alfred-Maurice (1975). „International Law and Mass Population Transfers”. Harvard International Law Journal: 207—258.
- ^ de Zayas, Alfred-Maurice (1996). „The Right to One's Homeland, Ethnic Cleansing and the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia”. Criminal Law Journal.