Универзална декларација о људским правима

Из Википедије, слободне енциклопедије

Универзална декларација о људским правима је декларација усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација (A/RES/217, 10. децембра 1948. у палати Шајо у Паризу), чиме је представљено опште виђење организације о питањима људских права гарантованих људима. Еленор Рузвелт је рекла како би Декарација могла бити „Магна карта за читаво човечанство.“

Настанак[уреди]

Еленор Рузвелт са шпанском верзијом Универзалне декларације о људским правима

Пошто су зверстава почињена од стране нацистичке Немачке изашла на видело после Другог светског рата, појавило се опште мишљење у светској заједници да се Повеља Уједињених нација не разјашњава довољно права која треба да заштити. Тачније, универзална декларација која у потпуности разјашњава права појединаца је била крајње неопходна. Канађанин Џон Петерс Хамфри је био позван од стране Секретаријата Уједињених нација да ради на пројекту и постане главни стваралац декларације. Хамфрију је асистирала Еленор Рузвелт из Сједињених Држава, Рене Касин из Француске, Чарлс Малик из Либана, и П. Ц. Чанг из Кине, између осталих. Проглашење је ратификовано током заседања Генералне скупштине 10. децембра 1948. године гласовима 48 за и 0 против, са 8 уздржаних (Југославија, Читав Совјетски блок [Белорусија, Чехословачка, Пољска, Украина, СССР], Јужна Африка и Саудијска Арабија). Изненађујуће, упркос централној улози коју је играо канађанин Џон Хамфри у писању повеље, Канадска влада је била уздржана при гласању за нацрт повеље. Влада је променила свој став касније када је нацрт изашао пред Генералну скупштину.

Структура и правне последице[уреди]

Документ је заснован на традицији цивилног права, рачунајући преамбулу и тридесет одреби. Пошто је створена као објава циљева којих би требало да се придржавају владе, није правно обавезујућа и стога нема потписница. Декларација не представља део међународног права, али представља значајно оруђе у примени дипломатских и моралних притисака на владе које крше неке или све одредбе декларације. Међународна конференција Уједињених нација о људским правима из 1968. године одлучила је да декларација „представља обавезу за све чланице међународне заједнице“. Декларација је послужила као основа за оригинална два правно обавезујућа споразума Уједињених нација о људским правима, Међународни споразум о цивилним и политичким правима, и Међународни споразум о економским, друштвеним и културним правима. И данас је често навођена од стране академика, правника, и уставних судова.

Главни принципи[уреди]

Постоји укупно тридесет чланова који оквирно сачињавају људска права, али за најзначајније принципе се сматрају следећи:

  • Право на живот, слободу и сигурност личности.
  • Право на образовање.
  • Право на запослење, плаћене празнике, заштита од незапослености и социјална сигурност.
  • Право на пуно учешће у културном животу.
  • Слобода од тортуре или свирепог, нехуманог третирања или казне.
  • Слобода мишљења, уверења и вероисповести.
  • Слобода изражавања и мишљења.

Права човека[уреди]

Сталан циљ Организације уједињених нација треба да буде допринос поштовању права човека и народа да располажу сами собом. Овај циљ је уписан у Повељу, која у томе види начин да се мир међу нацијама унапреди.

Универзална декларација о правима човека је од изузетно великог значаја, пошто афирмише грађанска, политичка, економска, друштвена и културна права људске породице. Она је била, међутим, само израз једног идеала и није садржао правну обавезу. Стога је допуњена 1966. са два међународна уговора поднета државама на ратификовање

  • Уговор о грађанским и политичким правима
  • Уговор о друштвеним, економским и културним правима.

Они уговори, који су ступили на снагу 1976, и које нису ратификовале све државе чланице, и даље предстаљају само скромну гаранцију. Међу другим споразумима предложеним државама за ратификацију у области права човека могу се нагласити следећи:

  • за спречавање и сузбијање геноцида (1948);
  • за одстрањивање свих форми расне дискримимнације (1969);
  • за одстрањивање и сузбијање злочина апартхејда (1973);
  • за одстрањивање дискриминације према женама (1979);
  • против тортуре (1984);
  • о правима детета (1989).

Универзална декларација о правима човека[уреди]

Сматрајући да поштовање личног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице су темељ слободе, правде и мира у свету;

  • сматрајући да су непоштовање и равнодушност према правима човека доводили до варварских поступака, који су срамота за савест човечанства, и да је долазак света у којем људска бића уживати слободу говора и веровања и у којем неће бити терора ни беде проглашени за најузвишенију тежњу сваког човека;
  • сматрајући да је од суштинске важности да права човека буду заштићена правним системом како човек не би био приморан да устаје против тираније и угњетавања;
  • сматрајући да су народи Уједињениох нација у Повељи поново изразили своју веру у основна права човека, у достојанство и вредност човекове личности и равноправност мушкараца и жена и да су одлучни да подстичу друштвени напредак и побољшавају животни стандард у потпуној слободи;

Критике и остало[уреди]

Одређени кругови су критиковали Универзалну декларацију о људским правима као супротност људским правима. Сматрајући да одређена „економска права“ не могу бити људска права јер морају бити обезбеђена од стране других путем присиле, нпр. опорезивањем. Сматрају да су индивидуална права управо оно што документ тежи да уништи. Томе додају чињеницу да су нацистичка Немачка и комунистички Совјетски Савез применили ова „економска права“ на своје владе и уставе и завршиле стварајући колективистичке режиме одговорне за смрт милиона. Капиталисти повремено заговарају документа дајући пример Северне Кореје која се високо котира у економским правима, док се Сједињене Државе према декларацији ниско котирају, иако су Сједињене Државе далеко перспективније и слободније него Северна Кореја.

Гинисова књига рекорда сврстава декрарацију као „најпревођенији документ“ у свету, до 2004. преведена на 335[1] језика и дијалекта. Друга дела су, међутим, превођенија; на пример, Библија је такође сврстана у Гинису као „преведена на 2.233 језика и дијалеката.“ Неки од превода доступних на УНХЦХР сајту садрже неисправљене грешке.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Списак свих превода Декларације, Приступљено 27. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: