Разговор:Грабово (Беочин)

Први поднаслов

Вукашин Кобаш

ТОПЛА ГРАБОВАЧКА ОГЊИШТА

Четрдесет домова са око 220 планинаца, почев од мусавих малишана, преко бркатих тежака и њихових жена прерано опрљених годинама, па до мудрих стараца и безубих старица, то је фрушкогорско село Грабово.

Електрична струја дарована сеоцету пре неколико година, три телевизора, један сеоски дућан у коме се продају и коломаст и цицеви, и конзерве и бичаља за камџије, једно школско одељење за сва четири разреда, то је сав живот, који само понекад затрепери под ударцима сеоских језика и налетима студених севераца. Један пут, који су кише прокопале уз бок планине, према Баноштру, којим људи крећу уз велике јаде када кише саставе дане са ноћима. И једна планинска стаза иѕ Свилоша, коју поштареве ноге нерадо газе, то су танушне нити Грабовчана према свету. КО ЅНА ЗАШТО су они саградили своје домове, што на орлосвска гнезда подсећају, на фрушкогорској заравни одакле погледи допиру само до околних брежуљака? Пред њима је Равно, иѕа леђа Гргинац, десно Орловац, а лево Андревље. И ту живећи Грабовчани као да желе да увере у постојање оног митолошког Феникса, чудесне птице која се рађа из свога сопственог пепела. Јер два пут су они умирали са својим селом и оживљавали. Два умирања и два рађања.

ПРВО УМИРАЊЕ донео је један дан увијен у плашт хладне јесење кише. Био је то 26.новембар 1943. Студен се увлачила у кости, а голе букве и храстови парали су ниске облаке. Са оне стране фрушке горе, окренуте равном Срему, тутњао је рат. Горели су Гргуревци, Лежимир ... у Грабову се одмарао Камењар са Првом војвођанском. Видали су ране задобијене у босанским биткама и грејали промрзле ноге. А према Грабову, у дану који је цео као стравичан сумрак био, ваљали су се "тигрови" припремљени ѕа Русију. Широке гусенице тенкова остављале су иза себе дубоке ожиљке на мекој сремској земљи. Ваљали су се тенкови са свих страна према Грабову да стегну у самртни ѕагрљај војвођанске партизане и њиховог легендарног команданта. Да се освете селу што је у свим ратним картама било убележено крупним црвених словима. Примицали су се "тигрови" "Малој Москви" да би уништили огњишта која су у дугим зимама рата верно грејала ратнике под петокраком.

МЕТАЛНА ЧУДОВИШТА изронила су готово изненада, цепајући кишну завесу. Грабово се претворило у позорницу достојну страница апокалипсе. Ватре су лизнуле ниско небо. Експлозије граната и мина прождирале су врисак села. *Тигрови* су газили грабовачке домове и претварали огњишта у црна згаришта. А тамо где је пакао изгледао најдубљи, где се у судару противници готово нису распознавали, пробијали су се партизани Прве војвођанске, прсима пробијали гвоздени обруч. И нестали су партизани у тамном поподневу тамо према босутским шумама, отишли ка Сави. Остало је само Грабово, његова нејач, домови и огњишта, да пркосе једном бесу и пиру смрти. Једна скромна спомен плоча у центру Грабова, којој прети време, сведок је оног дана када су се Грабовчани винули у бесмртност. Надживело је Грабово своје прво умирање. Баш онако брзо какав је и живот у рату био. Поново су унели живот у рушевине које су у небо штрчале.

ДРУГО УМИРАЊЕ донела је слобода. Стигла је она овамо у један рујан дан бременит плодовима и гроздовима и казала Грабовчанима: Бирајте шта хоћете за верност мени и за крв коју сте дали да бих живела.Ено вам богатих сремских и бачких њива, узмите које желите. Тамо вас чекају домови какве ни у сну видели нисте. Зар ћете остати вечито овде, на посним браздама, да парате ову црвену земљу слабим вочићима?... И кренули су Грабовчани ѕа руком слободе. Нашли су се у Срему и Бачкој, у Инђији и Футогу. Видели својим очима да их слобода није обманула. Куће велике од црвене цигле, дворишта пространа, путеви без краја, а бразде црне, очима не можеш домашити. Њихова планина остала је сама себи. Овде, где су се нашли, богатство је пливало, а тамо у планини сиромаштво царевало. Сад, двадесет година иза тих дана почетка живота на новим огњиштима,не зна се ко је први казао: "Ја идем тамо, одакле сам и дошао..." И кренуо је, ѕа њим други, трећи, четврти... Гонили су иѕпред себе овце и свиње, носили назад оно што су снели са своје планине... Сваки трећи Грабовчанин вратио се огњишту својих отаца и дедова. Због чега су оставили богатство и вратили се сиромаштву, беспућима и усамљености? Њих тројица повратника Петар и Ђорђе Врговић и Васа Радосављевић, поред казана за печење ракије, из ког ноздрве голица оштар мирис шљивовице, њих тројица говоре:"Наша деца никуд не одлазе иѕ села, остају, јер им је овде најлепше. Не бисмо дали ово наше Грабово ни за шта на свету...

ТОПЛА СУ ГРАБОВАЧКА ОГЊИШТА када кише и снегови окују планину. Греју она срца и када мисли одлутају у тајанствене даљине. На њима љиди живе својом срећом.

То је данашње Грабово и његови људи, изгубљени у срцу Фрушке горе. То је живот иза два умирања остао.

Текст је објављен у листу "ДНЕВНИК" пре 20 до 30 година, а прилажем га као рођени Грабовчанин, сматрајући га веома лепим текстом и са жељом да већи број људи буде упознат са истим.

Хвала.

Никола Крстић, адвокат иѕ Сремске Митровице

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 79.101.198.125 (разговор • доприноси) | 21:11, 15. јануар 2008

O FENIKSU – Ptici koja se ra|a iz sopstvenog papela “KO ZNA ZA[TO su oni sagradili svoje domove, {to na orlovska gnezda podse}aju, na fru{kogorskoj zaravni odakle pogledi dopiru samo do okolnih bre`uqaka?” Pi{e Vuka{in Koba{, pre oko 30 godina, u novosadskom “Dnevniku”-u kada je opisao selo na slede}i na~in: “^etrdesetak domova sa oko 220 planinaca, po~ev od musavih mali{ana, preko brkatih te`aka i wihovih `ena prerano oprqenih godinama, pa do mudrih staraca i bezubih starica, to je fru{kogorsko selo Grabovo… Jedan seoski du}an u kome se prodaju i kolomast i cicevi i bi~aqa za kamxije, jedno {kolsko odeqewe za sva ~etiri razreda, to je sav `ivot, koji samo ponekad zatreperi pod udarcima seoskih jezika i naletima studenih severaca”. To je segment iz ve}eg teksta koji smatram jednim o najlep{ih koji su obrajvqeni o na{em selu (sr.wikipedija.org/Razgovor:Grabovo-Beocin). Nema mnogo pisanih tragova o Grabovu. Zna se da je krajem XVII veka postojalo naseqe u kojem je izgra|en hram posve}em saboru svetog Arhangela Gavrila, {to govori da je naseqe ve} postojalo, dakle znatno starije od hrama. Sa razlogom je tako. Grabov~ani su me|usbno odr`avali vezu gde god da su bili. Takve veze ve}a naseqa nisu uspela da uspostave niti odr`avaju. Radomir Prica je, ~ini se gre{kom, grabova~ki grb (zlatni lav na crvenoj podlozi) dodelio selu Grabovci (Naseqa u Sremu, Sr.Mitrovica 1991.g.DP Centar za kulturu “Sirmium art, str.65), a Milo{ Luki} (Putevima slobode, Novi Sad 1987.) je broj doma}instava na{eg sela pripisao Bano{tru, ali to nije imalo ve}eg odjeka, niti mi grabov~ani tome pridajemo zna~aj. Mi znamo! Dosta se toga otada promenilo. Do{li su: telefoni, gasne instalacije, asvaltirani su putevi, izgra|en vodovod, renoviran hram svetog Arhangela, napravqen Lova~ki dom, ustanovqen redovni autobuski saobra}aj sa Novim Sadom. Ne{to se ipak nije promenilo. Svi, koji su imali bilo kakav kontakt sa ovim selom koji su pili vodu sa “Ri}a”, ostali su mu verni i zahvalni za iskustva i saznawa koja su u wemu stekli.. Tradicionalno dan sastanka je bio 7.juli. Dan kada su svi grabov~ani, bilo gde da su `iveli (mahom u In|iji), dolazili u jednodnevnu posetu selu. Sada, kada ih je ostalo, zaista, malo, u promewenim prilikama, selo nije ostalo samo sebi. Dosetili su se grabov~ani da o~uvaju tradiciju, pa su posegli za obele`avawem dana zavr{etka {kolovawa ne{to mla|ih grabov~ana koji su `ivot nastavili u drugim mestima. Naime, |aci odeqewa Osnovne {kole u Beo~inu, koji su poha|ali nastavu u odeqewu te {kole u Grabovu od kada je tamo po~eo karijeru u~iteq Velizar Vukoti} – Veca, ro|en 1934.g. u Bajinoj Ba{ti, do{ao u selo sepetembra 1956. i ostao do semptembra 1972.g., ustanovili su tradiciju okupqawa i dru`ewa |aka kojima je on bio u~iteq, a za godi{ta od 1945.g. pa zakqu~no sa 1953.g.mada ima i mla|ih |aka. Svake godine, prve subote jula meseca, okupqaju se biv{i |aci u Lova~kom domu u Grabovu iz jedinog razloga da se ne zaborave, a i da se sastanu sa svojim, sada se to zove “razrednim stare{inom”. Posle pedesetak godina, sastaju se qudi koji su igrom sudbine oti{li iz sela, pa su postali gra|ani, bizmismeni ili se bave drugim zanimawima ili su u selu ostali, a koji su zasnovali svoje porodice, stekli druge prijateqe, ali ostali verni svome selu. Ima li {ta i lep{e. Ni jedan sastanak nije protekao bez neke suze. Sada smo stariji qudi.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 109.92.216.46 (разговор • доприноси) | 11:35, 19. јул 2010

---

Шта ово треба да преставља??? Неке есеје? --77.46.203.162 (разговор) 12:14, 19. јул 2010. (CEST)