Први поднаслов[уреди извор]

Моралност је историјски условљена и зависи од индивидуалног (дакле субјективног) поимања добра и зла. Међутим, та индивидуална гледишта углавном одражавају поглед на морал какав има шира заједница којој појединац припада. У суштини то значи да је морал историјски условљен, да га одређују околности које иначе одређују поглед на свет шире групе.

Фридрих Ниче о моралу[уреди извор]

До сада се најгоре размишљало о добру и злу: то је увек било исувише опасна ствар. Савест, добар глас, пакао, у датом случају чак полиција нису дозвољавали и не дозвољавају непредубеђеност; управо у присутности морала, као наочиглед сваког ауторитета, не треба да се мисли, још мање да се говори: ту се пажљиво – слуша! Откад свет постоји, још ниједан ауторитет није био вољан допустити да се узме за предмет критике; а чак морал критиковати, узимати га као проблем, као проблематичан: како? Зар то није било, није ли то – неморално? Али морал не располаже само сваком врстом ужасних средстава како би прсти критике и справе за мучење били од њега подаље; његова поузданост почива још више у извесној уметности опчаравања у коју се разуме, он уме да „одушеви“. Успева да, често једним јединим погледом, паралише критичку вољу, чак да је к себи примами; постоје случајеви у којима зна да је окрене против ње саме: тако да она тада попут шкорпије убада жалац у сопствено тело. Управо се морал одувек разуме у свако ђаволство уметности наговарања: не постоји ниједан говорник, чак ни данас, који му се не би обратио за помоћ (нека се, на пример ослушне зборење чак наших анархиста: како ли морално говоре да би били убедљиви! На крају су чак себе назвали „добрима и праведнима“). Управо се морал одувек, од како се на земљи говори и наговара, доказивао као највећи мајстор завођења.

--Severijan 12:07, 23. март 2006. (CET) covek je po prirodi dobar ali ga drustvo kvari.[одговори]