Рудне области у Наису

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Карта Горње Мезије у оквиру које је био Наис са својим рудним областима

Рудне области у Наису биле су важан сегмент економске структуре Римског царства, у римској провинцији Горњој Мезији (Moesia Superior),[1] која је већ у 1. веку н. е. организована на тлу централног Балкана, у сливу Мораве на подручју данашње Србије, што је због богатог рудно залеђа утицало на формирање занатских радионица у Наису.

У античком Нишу сливали су се главни путеви који су водили од западног до источног дела Римског царства. Стога је у 3. веку град постао не само значајан трговачки центар и велики произвођач сребра и оружја, са рудницима у свом залеђу.[2]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Области централног Балкана, иако укључене у оквире Римског царства још од почетка нове ере, рома-низоване су веома споро. Ти процеси се убрзавају тек током 3. и 4. века, када започиње значајнија експлоатација рудника. Ове околности су успориле процес урбанизације. За разлику од других провинција Царства, ту су градска насеља била веома ретка све до краја антике.

Једна од две радионице у античком Наису у коју је довожена и обрађиван метал из рудних области Ниса

Имајући у виду стање на прелазу из 4. у 5. век Прокопије, је означио Наис као центар једне од осам области које је Јустинијан обновио у Средоземној Дакији. Тада је већ свакако постојала и радионица (fabrica) за производњу војне опреме, одакле су се оружјем и војним техником снабдевале јединице распоређене дуж границе на Дунаву.[3] А за ту производњу била је потребна и руда, која је вађена из рудника у околини Наиса.

Колики је значај имало рударство за економију Наиса и пре свега читавог Царства говори став историчара економије и рударства да би у случају онемогућеног редоног прилива метала, постојала опасност да ковање новца и привреда западну у велику кризу.

Од балканских провинција рудним залихама најбогатија је била Горња Мезија која је по многима називана и провинцијом рударства.[4] Међу горњомезијским рудницима најзначајнији су дардански, у долинама Ибра, Топлице, Биначке Мораве, Моравице, Јужне Мораве и око изворишта Тимока. У овим рудницима копало се злато сребро, олово, бакар и гвожђе.[5]

Потреба за обрадом руда условила је оснивање радионичких и занатских центара у којима су настајали бројни уметнички производи.[6]

Иако се Наис налазио у провинцији Средоземној Дакији, богати рудници у ремезијанском агеру чија се територија протезала на западну Тракију, утицали су да град више гравитира ка свом богатом рудном залеђу (Тракији). Експлоатација и прерада руде у околини Наиса условила је да антички Наис постане развијени радионички и занатски центар за прераду богатих залиха скупоцене руде, на шта указују у околини Наиса пронађени бројни и разноврсни украсни предмети, углавном накит израђен од сребра или злата.[7]

Рудне области Наиса[уреди | уреди извор]

Најзначајније рудне области које су гравитирале у античком периоду Наису (Naissus) биле су територија Равне код Књажевца и Беле Паланке.

Равна код Књажевца[уреди | уреди извор]

Равна код Књажевца (Timacum Minus) била је аугзилијарно утврђење и станица на путу између Ниша и Рацијарије (данас Арчар код Видина у Бугарској).[8] Према материјалним доказима античка Равна није имала муниципални статус, већ је реч о насељу чија је главна функција била да контролише и води послове рудника.[9] Поред тога што је била седиште тимочких рудника, у Равни се налазила и царинска станица, која је према мишљењу историчара С. Душанића...служила да унутар провинције раздвоји територију града од царског поседа.[10][11]

У Кастелу Равна била је стационирана коњичка кохорта II Aurelia Dardanorum. 6 намењена за чување рудника и транспорт руде, од варвара који су могли угрозити безбедност рудника. Ове коњичке кохорте дуж рудничких путева постављане су још крајем I и почетком II века.[12] Епиграфски подаци који потврђују распоред кохорти: наводе да су две кохорте Aurelia Dardanorum у јужном делу Горње Мезије (I Aurelia Dardanorum је била у Наису, док се II Aurelia Dardanorum налазила у Равни).

Послови око заштите и организације рудника биће искључиво у надлежности кохорти до друге половине II века када ће део рудничких послова прећи у надлежност градова најближих рудницима.[13]

Рамесијана (Бела Паланка)[уреди | уреди извор]

Ремесијана је била рударски центар са градском аутономијом кроз који је пролазио пут Naissus-Serdica.[14][15][16] Статус града Ремесијана је добила у време Трајана.[17] У ремезијанском дистрикту поред сребра и олова посебно је потврђена и експлоатација гвожђа и злата.[18]

Ремесијански агер је спадао у царске поседе, који су се на истоку простирали све до границе Горње Мезије, док се територија рудника протезала и на простор Западне Тракије. Иамјући у виду да је централна власт у Риму настојала да што интензивније и брже романизује природно богата подручја ради лакше експлоатисала руде, био је то један од главних разлога због којих је и територија Ремезијане добила топоним Dalmates.[19] Будући да је право на вађење руде изнајмљивано ситним закупцима, док је производње метала била у надлежности царске радионице, претпоставља се да су Далмати могли наћи посао у наиским радионицама у које се довозио метал из оближњих рударских окана.[20]

Према подацима које пружа Прокопије у ремесијанској области (chora Remesianensis), обновљено је око 30 кастела, што указује да је експлоатација руде у овој области настављена и у периоду позне антике.[21][22]

Епилог[уреди | уреди извор]

Велика пустошења током прве половине 5. века окончала су живот античких градова, па и Наиса на подручју данашње Србије, док су краткотрајни покушај обнове у 6. веку уништиле инвазије Авара и Словена. Доласком Словена у Наис настао је потпуни дисконтинуитет у односу на античко наслеђе и празнина од више столећа, без трагова урбаног живота и рада рудника у његовом окружењу, све до образовања српске државе под династијом Немањића, када започиње процес поновног отварања рудника драгоцених метала и интензивирање трговине са градовима у Јадранском приморју. Напредак рудничке производње је пратио и нагли развој Наиса и тако утицао на структуру новог градског становништва. Први житељи насеобина око рудника су били Саси – рудари немачког порекла, који су у Србију стигли средином 13. века.[23]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Слободан Душанић, „Организација римског рударства у Норику, Панонији, Далмацији и Горњој Мезији“, Историсјки гласник, бр. 1-2, Друштво историчара Србије, Београд, 1980, 7.
  2. ^ Мирослава Мирковић, „Економско-социјални развој у II и III веку“, Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, 88.
  3. ^ Ивана Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Народни музеј, Београд, 1988, 214
  4. ^ И. Поповић, Каталог у: Античко сребро/ in Antique Silver from Serbia (ed. I. Popović), Београд 1994, кат. 13.
  5. ^ Иван А. Гржетић, Раде Ј. Јеленковић, „Особине сребра и његова налазишта у Србији“, у зборнику: Радионице и ковнице сребра, приредиле Ивана Поповић, Татјана Цвјетићанин и Бојана Борић Брешковић, Народни музеј, Београд, 1995, 14
  6. ^ A. H. M. Jones, The Later Roman Empire (284-602). A social, economic and administative survey, Volume II, Oxford 1973. (у даљем тексту: Jones, LRЕ), 855-865.
  7. ^ Миодраг Томовић, „Римско рударство и металургија сребра у Горњој Мезији“, Радионице и ковнице сребра, Народни музеј, Београд, 1995, 121.
  8. ^ П. Петровић: Станица Timacum на путу Naissus-Ratiaria и античко насеље код села Равна, Старинар XXVI, 1976, 43-56;
  9. ^ P. Petrović, Inscriptions de la Mesie Superieure, vol. III/2: Timacum Minus et la valee du Timok, Beograd 1995, 19-50
  10. ^ С. Душанић, Организација римског рударства у Норику, Панонији, Далмацији и Горњој Мезији, Историјски гласник 1-2, 1980, 7-57.
  11. ^ С. Душанић,, Две римске стеле из Србије, Зборник Народног музеја у Београду VIII, 1975, 131-137.
  12. ^ S.Dušanić, Army and Mining in Moesia Superior, u: Kaiser, Heer und Gesellschaft in der Römischen Kaiserzeit, Gedenkschrift fur Eric Birley, Stuttgart 2000, 351-352.
  13. ^ S.Dušanić, Army and Mining in Moesia Superior, u: Kaiser, Heer und Gesellschaft in der Römischen Kaiserzeit, Gedenkschrift fur Eric Birley, Stuttgart 2000, 362.
  14. ^ П. Пејић, Прилог топографији Ремесиане, Нишки зборник 11, 1992, 79-83 С.
  15. ^ Гушић, Урбанизам Ремезијане од I до VI века, Саопштења XIX (1987), 21-35;
  16. ^ Г. Милошевић, Ремезијана- слика једног античког града, Пешчаник 2, Ниш 2004, 121-133;
  17. ^ Ђ. Мано Зиси, Љ. Поповић, Бела Паланка (Remesiana), Старинар IX-X (1958-1959), 381-382.
  18. ^ Гржетић, Јеленковић 1995: И. А. Гржетић, Р. Ј. Јеленковић, „Особине сребра и његова налазишта у Србији“, у зборнику: Радионице и ковнице сребра, приредиле Ивана Поповић, Татјана Цвјетићанин и Бојана Борић Брешковић, Народни музеј, Београд, 13–21
  19. ^ S. Dušanić, Arh.vestnik 28, 165-167
  20. ^ Slobodan Dušanić, „Iz istorije rimskog rudarstva u Gornjoj Meziji“, u: Arheološki vesnik, br. XXVIII, Slovenska akademija znanosti in umetnosti, Ljubljana, 1977, 170.
  21. ^ П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш (1976), 109;
  22. ^ Ф. Папазоглу, Средњебалканска племена у предримско доба, Сарајево (1964), 198-199.
  23. ^ Ћирковић, Ковачевић-Којић, Ћук, Старо српско рударство, 21-48
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рудне_области_у_Наису&oldid=26995437”