Бугарска

Из Википедије, слободне енциклопедије


Застава	Грб

крилатица: Съединението прави силата
(Слога ствара снагу)

Химна
Мила родино

Главни град

Софија

Службени језик

бугарски

Председник: Росен Плевнелијев

Премијер: Бојко Борисов

Независност

- Оснивање Бугарске 681.

- Царство Бугарска 927.

- Независност (од Османског царства) 1908.

Приступ у ЕУ 1. јануар 2007.

Површина

- Укупно 110.994 km² (112.)

- Вода (%) 0,3

Становништво

- 2011. 7.364.570 (94.)

- Густина 71,8/km²

ИХР (2010) 0.743 (58.) – висок

Валута Бугарски лев (100 стотинки)

Временска зона UTC +2 до +3

Интернет домен

.bg

Позивни број +359

Бугарска (буг. България) је држава у југоисточној Европи. Граничи с Грчком и Турском на југу, Србијом и Македонијом на западу и Румунијом на северу. Главни град Бугарске је Софија. Укупно становништво је 7.537.929. Од тога 83,9% су Бугари, 9,4% су Турци, и 4,7% су Роми. Најраширенија вера је православна. Чланица је НАТО-а и Европске уније.

Садржај

1 Историја Бугарске
- 1.1 XVIII и XIX век
- 1.2 После ослобођења Бугарске и ХХ век
2 Географија
3 Административна подела
4 Становништво
5 Привреда
6 Галерија слика
7 Види још
8 Референце
9 Спољашње везе

[уреди] Историја Бугарске

За више информација погледајте чланак Историја Бугарске

Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе - Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (VII-XI в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњоевековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Деспотовину (види Константин Филозоф).

[уреди] XVIII и XIX век

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

[уреди] После ослобођења Бугарске и ХХ век

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912-1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944., уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након анти-комунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.

[уреди] Географија

Главна црква Рилског манастира

За више информација погледајте чланак Географија Бугарске

Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком. Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије. Рељефно је Бугарска разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). То су обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице).

Јужније су стари Родопи, богати угљем и обојеним металима. Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.

Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која је, супротно називу, младог, терцијарног постанка. У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији. Између Балкана и Дунава заравњена је Бугарска плоча. На лесним наслагама настало је плодно тло где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња.

У већим су градовима индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва. То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали. Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток.

[уреди] Административна подела

За више информација погледајте чланак Административна подела Бугарске

•

СОФИЈА

•

Црно море

Дунав

Македонија

Грчка

Румунија

Србија

Турска

Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области. Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године. Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области. Тих 28 области су:

[уреди] Становништво

За више информација погледајте чланак Демографија Бугарске

Златоград

Према попису становништва из 2001. Бугарска је имала 7.932.984 становника. Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 26 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису).

Према вероисповести већина су православне вере.

Етнички састав је био следећи: Бугари 83.9 %, Турци 9.4 %, Роми 4.7 % и други (Македонаца, Влаха и Румуна^[1]).