Срицање слова српског језика
Срицање слова српског језика или бекавица је пракса читања слова српске азбуке по својим именима, углавном у скраћеницама.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Вук Караџић је предложио одбацивање срицања и усвајања изговарања слова као гласова кад је написао Први српски буквар по повратку из Лајпцига 1826 године. Промена је направљена како би се обичним људима олакшало читање - са учења слова се одмах могло прећи на читање.[2][3]
Изговори слова[уреди | уреди извор]
| Слово | Изговор |
|---|---|
| А | А |
| Б | Бе |
| В | Ве |
| Г | Ге |
| Д | Де |
| Ђ | Ђе |
| Е | Е |
| Ж | Же |
| З | Зе |
| И | И |
| Ј | Је |
| К | Ка |
| Л | Ел |
| Љ | Ље |
| М | Ем |
| Н | Ен |
| Њ | Ње |
| О | О |
| П | Пе |
| Р | Ер |
| С | Ес |
| Т | Те |
| Ћ | Ће |
| У | У |
| Ф | Еф |
| Х | Ха |
| Ц | Це |
| Ч | Че |
| Џ | Џе или Џ |
| Ш | Ша или Ш |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Супуровић, Пеђа (2022-02-18). „Како се зову слова у азбуци (срицање)”. pedja.supurovic.net. Приступљено 2022-07-08.
- ^ Караџић, Вук (1827). Први српски буквар.
- ^ Стојановић, Љубомир (1924). Живот и рад Вука Стефановића Караџића. Београд. стр. 293, 294.