Теорија рецепције
Теорија рецепције (њем. Rezeptionstheorie, Rezeptionsästhetik), књижевнотеоријски и методолошки приступ проучавања примања књижевног дјела од стране читаоца и читалачке публике као друштвеног контекста, с тим што не поставља питање друштвене функције књижевности и што ову не тражи обилазним путем преко смисла који она садржи, преко њеног друштвеног садржаја или њених естетских структура, већ ову функцију непосредно поистовјећује са рецепцијом и дјеловањем књижевног дјела.[1]
Унутар теорије рецепције се могу разликовати двије варијанте: Х. Р. Јаус покушава помоћу овог приступа да заснује нову теорију историје књижевности, док В. Изер прије свега испитује улогу читаоца, која је имплицитно присутна у структури књижевног или литерарног текста, што подразумјева имплицитног читаоца.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Jaus, H. R., Literaturgeschichte als Provokation der Literaturwissenschaft, 1967
- Iser, W., Der implizite Leser, 1972.
- Rečnik književnih termina (Književnost). Beograd, Jugoslavija: Institut za književnost i umetnost u Beogradu. 1986.