Naruto Uzumaki

Из Википедије, слободне енциклопедије
Naruto Uzumaki
Naruto Uzumaki.jpg
Naruto Uzumaki u animeu
Informacije
Pol muški
Zanimanje nindža genin
Tumač Andrijana Tasić
Lik izmislio Masaši Kišimoto

Naruto Uzumaki (jap. うずまきナルト) izmišljeni je i glavni lik anime i manga serijala Naruto, prema kojem je i dobio ime. Kreator serijala je Masaši Kišimoto, dok u srpskoj sinhronizaciji animea ulogu Uzumakija tumači Andrijana Tasić.

Biografija[уреди]

Majka mu je bila Kušina Uzumaki, a otac četvrti hokage Minato Namikaze. Odmah posle Narutovog rođenja selo Konohu napao je Kjubi, demonska devetorepa lisica. Ona je terorisala selo i skoro ga uništila. Mnoge je usmrtila. Sa lisicom se izborio četvrti hokage uz pomoć samoning džucua (tehnika prizivanja).[1]

Prizvao je Gamabuntu kako bi porazio Kjubija, a posle toga iskoristio smrtonosni pečat i zaključao lisicu u dečaka žrtvujući svoj život. Znajući da će stanovnici Konohe mrzeti Naruta jer u sebi nosi Kjubija, četvrti hokage je rekao prethodnom, Sarutobiju, da prenese seljanima da moraju poštovati Naruta i prihvatiti ga kao jednakog, jer je on poslužio kao biće u koje je zaključana lisica i posredno učestvovao u spašavanju sela.[1]

Međutim, kako su svi znali istinu o Narutu, izbegavali se ha jer su se plašili, dok su ga druga deca ismevala. Ipak, kasnije su ga svi prihvatili kao jednog od njih. Iruka Umino je prva osoba koja veruje i ima poverenja u Naruta.[1]

Ličnost[уреди]

Naruto je najglasniji nindža u Konohi. Veoma je ambiciozan, ponekada arogantan, ne baš pametan, neuredan. Imao je najlošije ocene na genin ispitu i njegov stan je prepun raznih činija. Njegova najveća želja je da jednog dana postane hokage, kako bi gasvi poštovali. On želi da celom svetu pokaže svoju snagu. Koncipiran je kao „jednostavan u priglup“.[2]

Zaljubljen je u Sakuru Haruno, koja ga u početku ne podnosi, ali, posle mnogih dešavanja, njen odnos prema Narutu se menja. On ima osećaj za humor i uvek uspeva da nasmeje osobe oko sebe. U toku borbe pomaže mu čakra koju dobija od Kjubija koji je zatvoren u njega. Tada ima mnogo veće moći i čakra mu postaje crvena. Napreduje sa svojim tehnikama kako serijal odmiče.[3]

Demonska lisica je zapečaćena unutar Uzumakijevog uma. On saznaje da može da koristi njene moći za vreme treninga sa starim Džirajom, međutim, samo u po njega stresnim situacijama i kada je poprilično iznerviran. Prisustvo lisice mu takođe daje i veliku moć samoisceljivanja tako se od nekih manjih povreda može oporaviti i za nekoliko sekundi. Zato ga je gotovo nemoguće ubiti.[4]

Prema Džiraji, Naruto bi bio u stanju da upotrebi i kontroliše i do stotinu džucua odjednom da u njemu nije zatvorena lisica. Ona mu ne dozvoljava da iskoristi sve svoje potencijale, jer veliki deo njegove regularne čakre odlazi na sprečavanje demonske lisice da preuzme kontrolu nad njegovim umom. To je i glavni cilj lisice — preuzimanje kontrole nad Narutom i oslobođenje. Kolika je upotreba lisičine čare govori broj opotrebljenih repova. Zavisno od situacije Naruto može da prizove više repova inače devetorepe lisice. Što više repova prizove, to je jači i brži, ali se teže kontroliše. Takođe, što više repova, to bolnije po Uzumakija jer crvena čakra deluje i kao otrov.[5]

Ono po čemu je Naruto takođe poznat je prema velikoj empatiji sa drugim likovima koji se pojavljuju u toku serijala, pogotovo sa likovima koji su imali sličnu sudbinu kao i on. Ova osobina, u kombinaciji sa njegovom pravičnošću i agilnošću, uvek mu pomaže da izađe iz nevolja.[6][7]

Rerference[уреди]

  1. ^ а б в „Chapter 1“. Naruto, Volume 1. Viz Media. 2003. ISBN 1-56931-900-6. 
  2. ^ Uzumaki: the Art of Naruto. Viz Media. 2007. стр. 138–139. ISBN 1-4215-1407-9. 
  3. ^ „Chapter 291“. Naruto, Volume 33. Viz Media. 2008. ISBN 978-1-4215-2001-8. 
  4. ^ „Chapter 505“. Naruto, Volume 54. Shueisha. 2008. ISBN 978-4-08-870143-1. 
  5. ^ „Chapter 505“. Naruto, Volume 54. Shueisha. 2008. ISBN 978-4-08-870143-1. 
  6. ^ „Chapter 98“. Naruto, Volume 12. Viz Media. 2006. ISBN 978-1-4215-0241-0. 
  7. ^ „Chapter 169“. Naruto, Volume 19. Viz Media. 2007. стр. 131. ISBN 1-4215-1654-3. 

Литература[уреди]