Računarska mašina i inteligencija

С Википедије, слободне енциклопедије

„Računarska mašinerija i inteligencija” je temeljni rad koji je napisao Alan Tјuring na temu veštačke inteligencije. Rad, objavljen 1950. u Mајndu, bio je prvi koji je široj javnosti predstavio njegov koncept onoga što je sada poznato kao Tjuringov test.

Tjuringov rad razmatra pitanje „Mogu li mašine da misle?” Tjuring kaže da, pošto reči „misliti” i „mašina” ne mogu biti jasno definisane, trebalo bi da „pitanje zamenimo drugim, koje je usko povezano sa njim i izraženo relativno nedvosmislenim rečima”.[1] Da bi to uradio, on mora prvo da pronađe jednostavnu i nedvosmislenu ideju da zameni reč „misli“, drugo mora da objasni o kojim „mašinama“ tačno razmišlja, i na kraju, naoružan ovim alatima, formuliše novo pitanje, vezano za prvo, za koje veruje da može da odgovori potvrdno.

Tjuringov test[уреди | уреди извор]

„Standardna interpretacija” Tjuringovog testa, u kojoj je ispitivač zadužen da pokuša da utvrdi koji je igrač kompjuter, a koji čovek.
Glavni članak: Tjuringov test

Umesto da pokušavamo da utvrdimo da li mašina razmišlja, Tjuring predlaže da se pitamo da li mašina može da pobedi u igri, nazvanoj „igra imitacije“. Originalna igra imitacije, koju je Tjuring opisao, je jednostavna partijska igra koja uključuje tri igrača. Igrač A je muškarac, igrač B je žena, a igrač C (koji igra ulogu ispitivača) može biti bilo kog pola. U igri imitacije, igrač C ne može da vidi ni igrača A ni igrača B (i poznaje ih samo kao X i Y), i može da komunicira sa njima samo putem pisanih beleški ili bilo kojeg drugog oblika koji ne odaje nikakve detalje o njihovom rodu. Postavljanjem pitanja igraču A i igraču B, igrač C pokušava da odredi ko je od njih dvoje muškarac, a ko žena. Uloga igrača A je da prevari islednika da donese pogrešnu odluku, dok igrač B pokušava da pomogne ispitivaču da donese pravu odluku.[2]

Tjuring predlaže varijaciju ove igre koja uključuje računar: „Šta će se dogoditi kada mašina preuzme deo A u ovoj igri?” Da li će islednik tako često odlučivati pogrešno kao što to čini kada se igra između muškarca i žene? Ova pitanja zamenjuju naše originalno, 'Mogu li mašine da misle?'[3] Tako modifikovana igra postaje igra koja uključuje tri učesnika u izolovanim prostorijama: kompjuter (koji se testira), čoveka i (ljudskog) sudiju. ljudski sudija može da razgovara i sa čovekom i sa računarom tako što kuca na terminalu. I računar i čovek pokušavaju da ubede sudiju da su ljudi. Ako sudija ne može dosledno da kaže šta je šta, onda kompjuter pobeđuje u igri.[4]

Istraživači u Ujedinjenom Kraljevstvu su istraživali „mašinsku inteligenciju“ desetak godina pre osnivanja oblasti istraživanja veštačke inteligencije (VI) 1956. godine.[5] Bila je to uobičajena tema među članovima Rejšio kluba, neformalne grupe britanskih istraživača kibernetike i elektronike u kojoj je bio i Alan Tjuring. Tjuring je, posebno, vodio pojam mašinske inteligencije od najmanje 1941. godine, a jedan od najranijih poznatih pomena „računarske inteligencije“ je napravio 1947. godine.[6]

Kako Stiven Harnad primećuje,[7] pitanje je postalo „Mogu li mašine da urade ono što mi (kao entiteti koji misle) možemo?“ Drugim rečima, Tjuring se više ne pita da li mašina može da „misli“; on se pita da li mašina može da deluje nerazlučivo[8] od načina na koji mislilac deluje. Ovo pitanje izbegava težak filozofski problem definisanja unapred glagola „misliti” i umesto toga se fokusira na kapacitete performansi koje sposobnost razmišljanja omogućava, i kako ih uzročni sistem može generisati.

Otkako je Tjuring uveo svoj test, on je bio veoma uticajan i široko kritikovan, i postao je važan koncept u filozofiji veštačke inteligencije.[9][10] Neke od njegovih kritika, kao što je kineska soba Džona Sirla, su same po sebi kontroverzne.[11][12] Neki su shvatili da je Tjuringovo pitanje bilo „Može li kompjuter, koji komunicira preko teleprintera, prevariti osobu da veruje da je čovek?“[13] ali izgleda jasno da Tjuring nije govorio o zavaravanju ljudi već o stvaranju ljudskih kognitivnih kapaciteta.[14]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Turing 1950, стр. 433
  2. ^ Oppy, Graham; Dowe, David (2021), „The Turing Test”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2021 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 2023-08-06 
  3. ^ Turing 1950, стр. 434
  4. ^ This describes the simplest version of the test. For a more detailed discussion, see Versions of the Turing test.
  5. ^ The Dartmouth conferences of 1956 are widely considered the "birth of AI". Crevier 1993, стр. 49
  6. ^ "Intelligent Machinery" (1948) was not published by Turing, and did not see publication until 1968 in:
    • Evans, A. D. J.; Robertson (1968), Cybernetics: Key Papers, University Park Press 
  7. ^ Harnad, Stevan (2008), „The Annotation Game: On Turing (1950) on Computing, Machinery, and Intelligence”, Ур.: Epstein, Robert; Peters, Grace, The Turing Test Sourcebook: Philosophical and Methodological Issues in the Quest for the Thinking Computer, Kluwer 
  8. ^ Harnad, Stevan (2001), „Minds, Machines, and Turing: The Indistinguishability of Indistinguishables”, Journal of Logic, Language and Information, 9 (4): 425—445, S2CID 1911720, doi:10.1023/A:1008315308862. 
  9. ^ Swiechowski, Maciej (2020). „Game AI Competitions: Motivation for the Imitation Game-Playing Competition” (PDF). Proceedings of the 2020 Federated Conference on Computer Science and Information Systems. IEEE Publishing. стр. 155—160. ISBN 978-83-955416-7-4. S2CID 222296354. doi:10.15439/2020F126 Слободан приступ. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 8. 9. 2020. 
  10. ^ Withers, Steven (11. 12. 2007), „Flirty Bot Passes for Human”, iTWire, Архивирано из оригинала 4. 10. 2017. г., Приступљено 10. 2. 2010 
  11. ^ Williams, Ian (10. 12. 2007), „Online Love Seerkers Warned Flirt Bots”, V3, Архивирано из оригинала 24. 4. 2010. г., Приступљено 10. 2. 2010 
  12. ^ Jeremy Kahn (13. 6. 2022). „A.I. experts say the Google researcher's claim that his chatbot became 'sentient' is ridiculous—but also highlights big problems in the field”. Fortune. Архивирано из оригинала 13. 6. 2022. г. Приступљено 13. 6. 2022. 
  13. ^ Wardrip-Fruin, Noah and Nick Montfort, ed (2003). The New Media Reader. The MIT Press. ISBN 0-262-23227-8.
  14. ^ Harnad, Stevan (1992), „The Turing Test Is Not A Trick: Turing Indistinguishability Is A Scientific Criterion”, SIGART Bulletin, 3 (4): 9—10, S2CID 36356326, doi:10.1145/141420.141422. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Računarska_mašina_i_inteligencija&oldid=27679152”