Темишварски пашалук
| Темишварски пашалук Eyālet-i Temešvār | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1552.—1716. | |||||||||
 Темишварски пашалук средином 17. века | |||||||||
| Главни град | Темишвар, Јенопоље | ||||||||
| Регија | Средња Европа | ||||||||
| Земља |  Османско царство | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | Пашалук | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 1552. | ||||||||
• Укинуто | 1716. | ||||||||
| |||||||||
Темишварски пашалук или Темишварски ејалет (осм. тур. Eyālet-i Temešvār) је био административна јединица првог степена (пашалук) у Османском царству. Основан је 1552. године, а постојао је све до 1716. године. Седиште пашалука налазило се у Темишвару (1552-1659) и (1693-1716), а привремено и у оближњем Јенопољу (1659-1693). По другом седишту, ејалет је у том периоду био познат и као Јенопољски пашалук, односно Јеновски пашалук. На подручју ејалета живели су Срби, Румуни и Мађари, а такође и Турци. Хришћанско становништво је било православне, римокатоличке и протестантске вероисповести, а у већим местима живео је и значајан број муслимана. Пашалук се делио на санџаке, а обухватао је цео Банат и доње Поморишје, као и јужни део Покришја. Данас је ова територија подељена између три државе: Србије, Румуније и Мађарске.[1][2][3]
Назив[уреди | уреди извор]
Пашалук је добио име по административном седишту Темишвару.
- Назив пашалука на старотурском језику је био Eyâlet-i Temeşvar и Eyâlet-i Tımışvar
- На данашњем турском језику Temeşvar Eyaleti и Tamışvar Eyaleti
- На румунском језику Eialetul Timişoarei и Paşalâcul Timişoara
- На мађарском језику Temesvári ejálet
Секундарни назив, у периоду од 1659. до 1693. године, носио је по свом другом управном седишту у Јенопољу (Јеново, Јенова), те је по томе познат и као Јенопољски пашалук, односно Јеновски пашалук (тур. Eyâlet-i Yanova).
Историја[уреди | уреди извор]
.jpg)
У периоду након заузимања Београда (1521) и победе у Мохачкој бици (1526), османске снаге су наставиле са упадима и продорима према угарским областима на другој страни Дунава (жупаније Ковинска, Торонталска, Чанадска, Тамишка, Карашка). Већ током 1551. године, под трајну османску власт потпали су Бечеј и Бечкерек, а привремено и нека друга места, а коначно запоседање читавог подручја извршено је током 1552. године.[4]
Темишварски ејалет је основан 1552. године, непосредно након османског освајања града Темишвара и околних области у Потамишју и Поморишју. Ово подручје је у име Османског царства освојио Србин-муслиман Мехмед-паша Соколовић, тадашњи беглербег Румелије, а у запоседању појединих градова значајно су му помогли домаћи српски прваци.[4]
Додатно територијално проширење према северу пашалук је остварио током 1565. и 1566. године, када су освојени градови Панкота, Ђула и Јенопоље у јужном Покришју. Иако је Јенопоље изгубљено већ 1595. године, тај град је поново освојен 1658. године, када су запоседнута и суседна подручја дотадашње Лугошко-карансебешке бановине.[4][5]
Седиште ејалета премештено је 1659. године у Јенопоље, које је изгубљено 1693. године за време хабзбуршко-османског рата, услед чега је седиште пашалука враћено у Темишвар. Ејалет је постојао све до 1716. године, када је османска власт протерана из целе области, која је потпала под власт Хабзбуршке монархије у чијем је саставу 1718. године реорганизована у нову покрајину под називом Тамишки Банат.
Административне јединице[уреди | уреди извор]
| Овај чланак је део серије о историји Србије, Војводине, Румуније и Мађарске | ||||||||||||
|
||||||||||||
|
||||||||||||
Приликом оснивања (1552), пашалук се делио на следеће санџаке:
- Санџак Темишвар (Tamışvar)[6]
- Санџак Липова (Lipva)
- Санџак Арад (Arad)[7]
- Санџак Чанад (Çanad), првобитно познат и као Санџак Бечкерек (Beçkerek / Beşlek)[8]
До краја 16. века, основани су:
- Санџак Молдова (Modava), настао издвајањем из Темишварског санџака
- Санџак Панкота (Pankota), накнадно преименован у Санџак Јенова (Yanova)[9]
- Санџак Ђула (Güle), настао проширењем и преименовањем Арадског санџака[7]
Након проширења према истоку (1658), основани су:
Крајем 17. века, помињу се још два санџака:
Након склапања Карловачког мира (1699), према попису из 1701-1702. године,[11] пашалук се састојао из следећих санџака:
- Санџак Темишвар (Tamışvar)
- Санџак Чанад (Çanad)
- Санџак Себеш-Лугош (Şebeş)-(Logoş)
- Санџак Молдава (Modava)
- Санџак Оршава (İrşora)
- Санџак Липова (Lipva)
Становништво[уреди | уреди извор]
жуто – територија обухваћена устанком
црвено – места која су заузели устаници
Становништво овог пашалука је углавом било састављено од православаца, првенствено Срба и Румуна. Мањи део чинили су римокатолици и протестанти, углавном Мађари. Досељени Турци и домаћи мислимани били су исламске вероисповести. У појединим градским срединама живели су у мањем броју и Јевреји, а у разним местима на територији пашалука такође су били пристни и Роми.
Срби у Темишварском пашалуку[уреди | уреди извор]
и њене епархије у 16. и 17. веку
Велики део становништва на подручју Темишварског пашалука чинили су Срби, било као староседеоци из претходног раздобља угарске власти или као нови досељеници, који су на те просторе дошли из других српских области.[12][13]
Већ током прве половине 16. века сав тај простор био је претежно српски, услед чега су османске власти, чак и пре коначног освајања, читаво подручје на коме је потом основан овај пашалук означавале као Српски вилајет (тур. Sırf Vilâyeti). Том специфичном облашћу, која је у периоду од 1541. до 1551. године била угарско-османски кондоминијум, управљао је носилац султановог берата и тамишки велики жупан Петар Петровић, угарски племић српске народоости и један од старатеља малолетног угарског краља Јована II.[14][3][15][16]
Након успостављања непосредне османске власти (1552), положај српског становништва почео је временом да се погоршава. Стога је 1594. године на подручју овог пашалука избио велики српски устанак, уз ослонац на суседну Кнежевину Трансилванију, чијем су владару српски прваци понудили титулу српског краља. Нови српски устанак на том подручју избио је 1686. године, на челу са капетаном Новаком Петровићем. Православни Срби су на просторима овог пашалука имали своје епархије: Вршачку, Темишварску, Липовску и Јенопољску, које су биле у саставу обновљене Српске патријаршије.[17][12][18][19][20]
Темишварски беглербези[уреди | уреди извор]
- Касим-бег (1552—1554)[21]
Види још[уреди | уреди извор]
- Лугошка и карансебешка бановина
- Банатски устанак
- Тамишки Банат
- Историја Баната
- Историја Војводине
- Историја Србије у Османском царству
- Историја Мађарске у Османском царству
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Dávid 1999, стр. 113-128.
- ^ Пејин 2010, стр. 133-168.
- ^ а б Лемајић 2013, стр. 7-27.
- ^ а б в Ивић 1929.
- ^ Kolçak 2020, стр. 69-86.
- ^ Engel 1996.
- ^ а б Dávid 1994, стр. 143-162.
- ^ Káldy-Nagy 2000.
- ^ Fodor 2000, стр. 265-297.
- ^ Зиројевић 1970, стр. 11-26.
- ^ Kılıç 1997, стр. 48-49.
- ^ а б Поповић 1955.
- ^ Пецињачки 1977, стр. 141-155.
- ^ Крешић 2012, стр. 129-143.
- ^ Крстић 2022, стр. 49-60.
- ^ Krstić 2022, стр. 95-111.
- ^ Николајевић 1932, стр. 422-427.
- ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
- ^ Тричковић 1988, стр. 139-166.
- ^ Ћирковић 1996, стр. 239-245.
- ^ Dávid 2000, стр. 265-297.
Литература[уреди | уреди извор]
- Dávid, Géza (1994). „The Sancakbegis of Arad and Gyula”. Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 46 (1992-1993): 143—162.
- Dávid, Géza (1999). „The Eyalet of Temesvár in the Eighteenth Century”. Oriente Moderno. 79 (18): 113—128.
- Dávid, Géza (2000). „An Ottoman Military Career on the Hungarian Borders: Kasim Voyvoda, Bey, and Pasha”. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leden-Boston-Köln: Brill. стр. 265—297.
- Ђере, Золтан (2002). „Од Мохачке битке до смрти цара Јозефа II”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 184—380.
- Engel, Pál (1996). A temesvári és moldovai szandzsák törökkori települései (1554-1579). Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Зиројевић, Олга (1970). „Управна подела данашње Војводине и Славоније у време Турака”. Зборник за историју. Матица српска. 1: 11—26.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Káldy-Nagy, Gyula (2000). A csanádi szandzsák 1567. és 1579. évi összeírása. Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Kılıç, Orhan (1997). 18. Yüzyılın İlk Yarısında Osmanlı Devleti'nin İdari Taksimatı: Eyalet ve Sancak Tevcihatı. Elazığ: Şark Pazarlama.
- Kolçak, Özgür (2020). „Köprülü enterprises in Yanova ([Boros]Jenő/Ineu) and Varad ([Nagy]Várad/Oradea): Consolidating Ottoman power and accumulating family wealth (1657-1664)”. Archivum Ottomanicum. 37: 69—86.
- Крешић, Огњен (2012). „Петровићев санџак” (PDF). Историјски часопис. 61: 129—143.
- Крстић, Александар Р. (2010). „Банат у средњем веку”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 65—90.
- Крстић, Александар Р. (2022). „Срби у Банату током 15. и 16. века: Историографски резултати и могућности за будућа истраживања” (PDF). Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 18: 49—60.
- Krstić, Aleksandar R. (2022). „The Emergence of “Sırf Vilâyeti”: Serbian Migrations to the Territory of Banat by the Mid-16th Century and Their Results” (PDF). Migrations in the Slavic Cultural Space. From the Middle Ages to the Present Day. Łódź: Łódź University Press. стр. 95—111.
- Лемајић, Ненад (2013). „Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI веку” (PDF). Средњовековна насеља на тлу Војводине: Историјски догађаји и процеси. Сремска Митровица: Историјски архив Срем. стр. 7—27.
- Николајевић, Тихомир (1932). „Новак Петровић, капетан банатских Срба (1686-1689)”. Гласник историског друштва у Новом Саду. 5: 422—427.
- Пача, Арпад (2007). „Срби и Мађари у Чанадском санџаку у другој половини XVI века”. Српско-мађарски односи кроз историју. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 87—103.
- Пејин, Јован (2010). „Банат под турском окупацијом”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 133—168.
- Пецињачки, Срета (1977). „Покришко-поморишка и бачко-банатска насеља уочи велике сеобе Срба (1688/89)”. Историјски гласник. 30 (1-2): 141—155.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. 1. Нови Сад: Матица српска.
- Самарџић, Радован (1993). „Српски народ под турском влашћу”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—114.
- Самарџић, Радован (1993). „Срби у ратовима Турске до 1683”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 115—424.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Тричковић, Радмила (1988). „Митрополит Лонгин Бранковић: Прича Ђорђа Бранковића”. Историјски часопис. 34 (1987): 139—166.
- Ћирковић, Сима (1996). „Устанак банатских Срба”. Рад Музеја Војводине. 37-38 (1995-1996): 239—245.
- Fodor, Pál (1999). „Who should obtain the castle of Pankota (1565)? Interest groups and self-promotion in the mid-sixteenth-century Ottoman political establishment”. Turcica. 31: 67—86.
- Hegyi, Klára (2000). „The Ottoman Network of Fortresses in Hungary”. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leden-Boston-Köln: Brill. стр. 163—193.
- Церовић, Љубивоје (2000). Срби у Румунији. Темишвар: Савез Срба у Румунији.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Темишварски пашалук 1600 — Мапа
- Темишварски пашалук 1700 — Мапа
- Темишварски пашалук — Мапа
- Темишварски пашалук — Мапа
| |||||||||||||
| |||||||||||||
| |||||||||||||
.svg){kind=small}
