Životopis pustolova po imenu don Pablos (роман)
| Животопис пустолова по имену дон Паблос | |
|---|---|
| Аутор | Франсиско де Кеведо |
| Земља | Шпанија |
| Језик | кастиљански |
| Жанр / врста дела | пикарски |
Животопис пустолова по имену дон Паблос (или скраћено Животопис лупежа) је пикарски роман који је написао Франсиско де Кеведо. Иако је овај роман први пут објављен 1626. године, био је присутан у книжевним круговима у облику рукописа[1] и раније. Кеведо никада није признао да је написао Животопис пустолова по имену дон Паблос због страха од Инквизиције, међутим стил којим је написано ово дело несумњиво упућује на Кеведа. Дело је преведено на српски језик у два наврата.
- Животопис пустолова по имену дон Паблос — Радивоје Констатиновић, 2003.[2]
- Житије врдаламе по имену дон Паблос — Александра Манћић, 2004.[3]
Време настанка дела[уреди | уреди извор]
Ово дело је написано између 1603. и 1608. године што га чини првим пикарским романом. Фернандо Ласаро Каретер сматра да је дело написано 1603-1604 док Франсиско Рико сматра да је дело написано 1605. Насупрот њима, Америко Кастро, пак сматра да дело припада позном пишчевом стваралаштву те да је настало 1620. Кеведо је био на Универзитету у Алкали де Енарес од 1596. до 1600, а од 1601. до 1604. је студирао теологију у Ваљадолиду. Већ у првој епохи 17. века Кеведо пише бројна и разнолика дела, међу којима се налази и Животопис лупежа. Први објављени примерак датира из 1626. ( објављен је у Сарагоси). Поред цензурисаних делова, овај примерак је постигао велики успех. Други примерак је објављен уз лажан податак да је из Сарагосе када је заправо био из Мадрида.[1] Дело је убрзо било преведено на разне језике и између 1626-1648 је било уређивано у Валенсији, Барселони, Сарагоси, Лисабону...
Књижевни жанр и структура дела[уреди | уреди извор]
Ово дело је једини роман писца Франсиска де Кеведа. Иако су бројне одлике пикареске, које је дефинисало дело Лазарчић са Тормеса, видљиве и у лику пикара дон Паблоса, овај протагониста се разликује по томе што сам бира свој животни пут. Другим рећима, детерминизам који је био битна одлика пикареске се губи у овом делу како би Франсиско де Кеведо изнео своје ставове према друштвеним слојевима са маргине. Читаво дело је састављено из три књиге од којих прва садржи седам поглавља, друга шест, а трећа и последња десет. Наслови поглавља су епиграфи што је био манир овога жанра.
Радња дела[уреди | уреди извор]
Прва књига[уреди | уреди извор]
У првом поглављу сазнајемо да је дон Паблос син берберина Клементе Пабла и Алдонсе де Сан Педро за коју се сумњало да је била нова хришћанка. Имао је седмогодишњег брата који је поткрадао очеве клијенте, али је преминуо у затвору. Након незгоде која се дешава протагонисти на дан празника, исписује се из школе, али почиње да служи свог дотадашњег пријатеља племића дон Дијега Коронела. Дон Алонсо, отац Дон Дијега, шаље обојицу у пансион лиценцијата и свештеника Кабре који их изгладњује готово до саме смрти. Када их Дон Алонсо спашава одатле, они су толико мршави да их износе на носиљкама.
Дон Дијего одлази на студије у Алкалу де Енарес са дон Паблосем који тамо бива исмеван од стране студената, међутим како одмичу поглавља ситуација се мења и дон Паблос постаје главни врдалама у месту. Дон Алонсо тражи своме сину да се врати кући без слуге. Пикара ујак, који је џелат по занимању, обавештава о судбини пикаревих родитеља и дон Паблос одлучује да се врати у родно место.
Друга књига[уреди | уреди извор]
У овој књизи се говори о путу од Алкале до Сеговије са циљем да се у виду ликова које пикар среће прикажу поједини друштвени слојеви. Прво среће учитеља мачевања, затим свештеника, песника и Ђеновљанина. Код ујака се не задржава дуго, али боравак код овог џелата утиче на Паблоса позитивно — добија жељу да никада не заврши као свој ујак, отац или мајка, већ да се уздигне на друштвеној лествици. Узима наследство и одлази.
Трећа књига[уреди | уреди извор]
Дон Торибио упознаје Паблоса са пикарском заједницом са којом живи. Због бројних сплетки које чине заједно бивају ухапшени. Дон Паблос се извлачи и покушава да се ожени племкињом доња Аном, али је откривен од стране свог некадашњег пријатеља дон Дијега. Бежи у Толедо где постаје путујући глумац, песник и удварач калуђерица. Из Толеда иде у Севиљу где се бави картањем све док не доносе одлуку да путује за Индије, међутим у последњој реченици читалац сазнаје да ни ова промена континента није помогла дон Паблосу те се његов живот одвија само на горе.
Стил дела[уреди | уреди извор]
Са иронијом својственом Кеведу, читалац се сусреће већ у самом наслову дела. Кеведо свом протагонисти Паблосу приписује титулу дона да би исмејао потребу нижих слојева за лажним уздизањем на друштвеној лествици. Кеведо не описује догађаје и ликове на реалистичан начин, већ, како је и карактеристично за барок, гротескни начин. Писац користи хиперболични израз при физичком и психолошком портретисању ликова. Показује високо владање језиком, не само због неограничености свог речника, већ и због своје способности да се игра с њим, форсира двострука значења, изокреће га. Користи бриљантан концептистички стил, неприкладан за лик који би своје згоде и незгоде требао приповиедати у првом лицу. Његов рад обилује језивим шалама, грубостима, играма риечи и двоструким значењима.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Алварез Барриентос, Јоаqуíн. ([1997?]). Дицционарио де литература популар еспаñола. Ма. Јосé Родрíгуез Сáнцхез де Леóн, Р. де ла Фуенте. Саламанца, Еспаñа: Едиционес Цолегио де Еспаñа. ИСБН 84-86408-67-9. ОЦЛЦ 37758643. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|дате=(помоћ) - ^ Qуеведо, Францисцо де (2003). Зхивотопис пустолова по имену Дон Паблос. Радивоје Константиновиц. Београд: Српска Книзхевна Задруга. ИСБН 86-379-0841-1. ОЦЛЦ 433281837.
- ^ Qуеведо, Францисцо де (2004). Зитије врдаламе по имену дон Паблос, примерног пробисвета, слике и прилике муфљуза. Александра Манчић. Београд: Рад. ИСБН 86-09-00867-3. ОЦЛЦ 433133798.