Корисник:ЦрниБомбардер!!!/Народи

Текст који се налази испод је преузет са мултимедијалног ЦеДеа „Косово и Метохија,Лице Европе“ издатог јуна 2006.године.

Да би се овај текст могао укључити у Википедију неопходно га је препричати и повезати викивезама.

Уколико се неко прихвати препричавања везивања целокупног текста,замолио бих га да напомену о томе остави на почетку странице(испод ове напомене),да се не би радио исти посао два пута. Црни Бомбардер!!! (†) 08:16, 20. септембар 2006. (CEST)

Народи и етнокултурне групе

Албанци

Помињу се први пут у данашњој Албанији у XII веку. Порекло још неразјашњено. Данас застарела теорија их је видела као прежитак класичног балканског становништва (Илира), што су археологија, лингвистика и генетика оповргле. Друга теорија заступа њихово пресељавање са Кавказа у Јужну Италију и Албанију у XII веку. Генетска истраживања показују блискоисточно порекло, са уделом асимилованих Словена и других Балканаца. Већина Албанаца живи у матичној домовини Албанији, док на Косову чине већину становништва, јер су у другој половини XX в. бројчано превагнули. Има их у Македонији, Грчкој, Црној Гори и дијаспори. Већина Албанаца су данас муслимани (сунити и бекташи), а део их је и православних, католика и атеиста. Карактеристична албанска материјална култура на Косову и Метохији, већином из XIX в., јесу куле, мала породична утврђења раширена нарочито у Метохији, као и новије џамије, подизане по спроведеној исламизацији и албанизацији. Албанци говоре албанским, засебним индоевропским језиком, који се састоји у пракси од два дијалекта (гег и тоск) који имају у историјским слојевима утицаје грчког, романског и словенског. Данас пишу латиницом, а претходно су користили и ћирилицу, грчко писмо и две сопствене абецеде. Занимљиво је, у случају да су кавкаске теорије о древним Албанцима и Србима тачне, да би то значило да су били суседи и у праисторији.

Срби

Балкански Срби су јужнословенски народ настањен првенствено у земљама бивше Југославије и околним земљама. Вероватно најстарији и најраширенији словенски етноним. Први пут се спомињу код Плинија и Птоломеја на прелазу у нову еру, али на Кавказу. По писаним изворима, Словени су наводно населили Балканско полуострво у VI в., међутим нова археолошка и генетска истраживања показују за Србе другачије, можда старије балканско порекло. Постоји још неколико секундарних хипотеза порекла, укључујући и сарматску. По садашњем стању науке, ово питање још није близу свог разрешења. У XX в. је дефинитивно завршена подела по верском кључу, тако да су католички Срби ушли у корпус нове хрватске нације, а исламски Срби делимично унутар новијег, тзв. бошњачког корпуса. На Косову и Метохији се, по данашњим археолошким сазнањима, налазе најкасније од VI в., мада озбиљнија истраживања покрајине тек следе.

Горанци

Горанци су Срби исламизовани у већином у XIX в., а говоре старосрпским дијалектом који је прелазни облик ка северозападном македонском. Гора је најраспрострањенија од пет шарпланинских жупа. Налази се у косовско-метохијској области око горњег тока Љуме, између тетовске и призренско-метохијске котлине. Горанаца има и у Албанији и Македонији, као и у бројном расејању.

Муслимани („Бошњаци“)

Јужнословенска етнокултурна група, српског језика. Пореклом Срби исламске вере, али по верском кључу од 1974. постају и засебна политичка нација, која се после Дејтонског споразума 1995. све више самоназива и Бошњаци. Мада су Јужни Словени имали интензивне контакте још са раним исламом у Малој Азији, пре турских освајања на Балканском Полуострву муслимана није било у знатнијем броју. У току турске владавине (1353-1912) њихов број се увећао исламизацијом балканског домородачког становништва. Само незнатним делом пореклом су од несловенских колониста из Предње Азије; већином су потомци поисламљених Срба и делом Хрвата.

Хрвати

Балкански Хрвати су јужнословенски народ, већином римокатолици, настањен првенствено у бившој Југославији и околним земљама. Као и су случају Срба (са којима су у вишеструкој симбиози), у питању је такође стари етноним, још неразјашњеног порекла, са неколико етногенетичких теорија. Данашњи стандардни језик им је исти као српски, мада се у Далмацији и Загорју (Хрватска) одржавају и оригиналне старохрватске чакавске и кајкавске варијанте. Данашњи Косовски Хрвати (Јањевци) су прежитак средњевековних колонија католичких Срба из Дубровника, у модерна времена декларисаних као Хрвати по верском кључу. Међутим, мора се нагласити да је неких група изворних старих Хрвата било на Јужном Балкану и у раном средњем веку, као што показује топономија Косова и Грчке, те археолошке особине Коман-Крује културе у Албанији (крај VII -IX век, могућа тзв. „Црвена Хрватска“).

Цинцари

Језички су сродни Власима и данашњим Румунима, православни хришћани. Живе на Јужном Балкану, углавном северној Грчкој, Албанији, Македонији и као емигрантска заједница у Румунији (Добруџа). Једна теорија порекла је да је у питању романизовано балканско становништво, мада није искључено на основу нових података да је у питању протороманска група дошла на Балкан у праисторији са Јадрана.

Јевреји

Јеврејско присуство у покрајини је добро документовано још са појавом Римског царства на овим просторима. Након геноцида у II св. рату и рата НАТО-Југославија 1999. скоро да их више нема на Косову и Метохији.

Роми

Хетерогена етничка група, која живи углавном у северним и источним деловима Европе, западној Азији и Латинској Америци. Верује се на основу најновијих генетских истраживања да заиста потичу са северног дела Индијског полуострва. Почели су да емигрирају у Европу и северну Африку пре једног миленијума. Говоре ромски, индоевропски језик, сродан класичном санскриту. Поред својих главних дијалеката, данас већина Рома говори језиком државе у којој живе, асимилирајући се тако са доминантним становништвом. Углавном су номади и данас, што условљава и начин живота.

Ашкалије

Етничка мањина на Косову и Метохији. Њихово порекло је дискутабилно. По некима они су албанизовани Роми, док други сматрају да су потомци Турака или Египћана, док им је култура и албанска и ромска. Постоји и теорија да су да су потекли од тзв. балканских Палестинаца. Име изводе од Ашкалона у Израелу.

Турци

Матична држава им је данас Турска, али су бројно заступљени и на територији Бугарске, Кипра и другим земљама бившег Отоманског царства.

Према кинеским средњевековним изворима прва позната турска држава основана је 552. г. и врло брзо се проширила на територије Централне Азије.

Припадају великој евроазијској алтајској лингвистичкој групи. Заузимањем простора бившег Византијског царства и асимилацијом постали су кроз историју медитерански па и европски народ.

Черкези

Сродни су, опште гледано, народима северозападног Кавказа: Адихима, несталим Убима, Чеченима и народима Дагестана. Отоманско царство их је насељавало на разним местима у Евроазији и Африци. Претежно муслимани.

Саси (Саксонци)

Немачки народ унутар индоевропске групе, који је у Средњем веку насељаван у Српском краљевству, нарочито као рудари. Потпуно асимиловани у Србе током средњег века. Само неки породични обичаји (заштитник св. Мартин) и антрополошки тип указују на ову везу.

Демографска историја Косова и Метохије

Историјски и археолошки извори средњег века су довољно богати да знамо етничку слику Косова и Метохију. Овде скраћено дајемо демографску слику која је почела да се мења са турском окупацијом.

XIV век (српско царство)

Дечанска Повеља из 1330. садржи детаљан попис домаћинстава и села унутар Метохије и северозападне Албаније: 3 од 89 насеља су Албанска, остали су неалбанско становништво, апсолутном већином Срби.

Од 2.666 земљорадничких домаћинстава са кућама и господарским зградама, и 2.166 домаћинстава која су се бавила сточарством, са кућама и испасиштима, 44 су забележена као Албанска (1,8%). Остала су сва српска.

XV век (турска окупација)

Према турским тефтерима из 1455. територија под контролом Бранковићеве династије (што покрива око 80% садашње територије Косова), забележено је 480 села. Од тога 13.693 одрасла мушкарца, 1285 домаћинстава, 14.087 глава породица (од тога 480 удовица и 13. 607 одраслих мушкараца).

Етнички: 12,985 српских домаћинстава у 480 села и градова, 75 влашких у 34 села, 46 албанских унутар 23 села, 17 бугарских у 10 села, 5 грчких у Лауши, Вучитрн; 1 Јеврејско у Вучитрну, 1 Хрватско

Према попису из 1487:

Вучитрнски округ: 16,729 хришћанских домаћинстава (412 у Приштини и Вучитрну), 117 муслиманских (94 у Приштини, 83 у сеоском подручју)

Ипек: 68% Словена, 121 хришћанско домаћинство, 33 муслиманска

Сухо Грло, Метохија: 131 хришћанско домаћинство од тога 52% су Словени Доња Клина: 50% Словени; Дечани: 64% Словени. Сеоска подручја: 6.124 хришћанских домаћинстава (99%), 55 муслиманских (1%)

XVII-XVIII век

Током рата између Отоманског царства и Хабзбуршке монархије 1683-1699, велики део Срба Косова и Метохије је отишао на север, ка ужој Србији и тадашњој Мађарској и Аустрији. Као последица овога простор у покрајини је почео да попуњава велики број муслиманских Албанаца из виших делова (Малеси), углавном у Метохији. Овај процес се наставио и током XVIII века.

XIX век

Подаци из XIX в. су у доста случајева противуречни, понекад је бројчана предност давана Србима, понекад Албанцима. Отоманске статистике се углавном сматрају непоузданим, обзиром да дају преглед по религији, радије него по народности.

Студија аустријског лекара из 1838. Јозефа Милера је показала да је Метохија највећим делом српска. Милер је дао податке за три града, Призрен, Пећ и Ђаковицу, што само угрубо покрива територију Метохије.

Од 195.000 становника: 73,572 Православних срба 38%, 5.120 католичких Албанаца 3%, 2.308 осталих не-муслимана (Јањевци итд); 114.000 Муслимана (58%), од којих 38.000 Срба (19%), 76.000 Албанаца (39%)

Пећ: 11.050 Срба, 500 Албанаца; Призрен: 16.800 Срба, 6.150 Албанаца; Ђаковица: Већинско становништво је албанско, окружено српским градовима

Мапа коју је објавио француски географ Г. Лежан из 1861, показује да Албанци живе на 57% данашње покрајине, док слична карта коју су објавили 1867. британски путници Г. М. Мекензи и И. П. Ирби, показује нешто мање. Ове мапе нису показатељи које је становништво преовладавало.

Једна студија из 1871. коју је уради аустријски пуковник Петар Кукуљ за унутрашње потребе мађарске војске показује следеће стање: од 500.000 становника: 318. 000 су Срби (64%), 161.000 Албанаца (32%), 10.000 Рома и Черкеза, 2.000 Турака

Милош С. Милојевић који је пропутовао цео регион између 1871-1877 је оставио сведочанство које показује да су Срби чинили већину популације, и били доминантно становништво у свим градовима, док су Албанци били мањина и насељавали углавном сеоске делове. Према његовим подацима Албанци су чинили већинско становништво искључиво унутар јужне Дренице (муслимански Албанци) и предела Ђаковице (католички Албанци), док су у градовима били углавном Срби. Забележио је такође неколико турских, ромских и черкеских насеља.

Процењено је да је око 400.000 Срба протерано из Косовског вилајета између 1876-1901., нарочито током Турско-грчког рата 1897.

Мапе које су објавили немачки историчар Киперт, Ј. Хан, и аустријски конзул К. Сакс, показују да Албанци живе на већини територије данашње покрајине, међутим не показују која је популација у већини. Према њима предео Косовске Митровице и Косовог Поља насељен је углавном Србима, а већина територије западног и источног дела је насељен углавном муслиманским Албанцима. Према овој статистици објављеној 1899: 182.650 Албанаца (47.88%), 166.700 Срба (43.70%)

XX век

Британски новинар Х. Брејлсфорд проценио је да две трећине популације чине косовски Албанци, док једну трећину представљају Срби. Најнасељенији западни градови су Ђаковица и Пећ који имају између 20.000 и 25.000 албанских домаћинстава, према око 5.000 српских.

Карта Алфреда Стеда објављена 1909. показује да приближно сличан број Албанаца и Срба живи на овој територији.

Немачки научник Густав Вајганд је дао следећу статистичку анализу, на основу предратног стања из 1912: Приштина (општина): 67% Албанци, 30% Срби; Призрен: 63% Албанци, 36% Срби; Вучитрн: 90% Албанци, 10% Срби; Урошевац: 70% Албанци, 30% Срби; Гњилане: 75% Албанци, 23% Срби; К. Митровица: 60% Срби 40% Албанци; Метохија са Ђаковицом је дефинисана као скоро искључиво албанска.

Отоманско царство је спровело још једно истраживање, мало пре пада 1912: Срби хришћани 415.300; Срби муслимани 236.420; Албанци 106.270; Турци (и Черкези и Јуруци) 39.050; Роми 12.380; Јевреји 1.750; Цинцари 1.170; Грка 20

Етничка слика је нагло промењена током XX в.

Балкански ратови и период између два рата:

Од 1921. од 439.010 становника, 280.440 (64. 1%) су Албанци.

Турска и Југославија су 1938. потписале споразум о исељавању око 200.000 муслимана (Турака и Албанаца) у Турску. Из логистичких разлога, Турска се касније повукла из споразума, те се само 4.000 особа преселило.

Српске власти су у пар наврата између 1922. и 1938. покушале програм реколонизације покрајине православним српским живљем. Неких 10.000 породица је тада насељено већином у северном Косову, Косову Пољу и дуж реке Лаб.

Пописи и други извори варирају о етничкој слици, тако да од 552,064 становника Албанцима се приписује између 40 и 62 одсто.

1941-1945.

У другом светском рату се због насиља десетине хиљада неалбанског становништва исељава у ужу Србију или Црну Гору, а албанског досељава из Албанија

1945-1965.

Титова комунистичка власт забрањује повратак исељених лица на Косово и Метохију, али нове безбедносне мере успоравају нова исељавања.

1965-1971.

Исељавање и насиље се поново појачавају. Службени подаци су били непоуздани, сакривани и фалсификовани. Усељавање из Албаније се појачава. Слика пописа 1971: укупно 1.243,693 становника. 916,168 Албанци (73.7%); 228.264 Срби (18.4%); 31.555 Црногорци (2.5%); 26.000 српских муслимана (2.1%); 14.593 Рома (1.2%); 12.244 Турци (1.0%); 8.000 Хрвата (0.7%); 920 Југословени (0.1%)

1981.

1.584, 558 укупно становништво од тога: 1.226,736 Албанци (77.42%); 209.498 Срби (13. 2%); 27.028 Црногорци (1. 7%); 2.676 Југословени (0. 2%)

1991.

Попис 1991. је бојкотовала већина Албанаца, мањи број Рома и муслимана.

359.346 укупан збир становништва: 194,190 Срба (10%); 20,365 Црногорци (1%); 9,091 Албанци; 57,758 Муслимани; 44,307 Роми; 10,445 Турци; 8,062 Хрвати (Јањевци, Летничани); 3,457 Југословени

2000. (протекторат УН)

Грубе процене, након ратова и етничких чишћења: 88% Албанаца (1.584,000 – 1.733,600); 7% Срба (126.000 – 140.000); 3% муслимана и Бошњака (54-60.000); 2% Рома (36—40.000); 1% Турака (18—20.000)

2006.

Покрајина тек треба да обави званичне пописе. Важно је рећи да се процене статистичких установа у Приштини и Београду драстично разликују око данашњег броја и структуре становништва (приштинска процена 1,800,000 до 2,000,000, а београдска само 1,378,980 људи). Седам година после доласка снага НАТО-а и УН-а, прогнаних неалбанаца и даље има најмање 250.000 ван покрајине, а исељавање и скромни повратак паралелно трају.