Корисник:Лидија~срwики/Француска револуција
Године 1789. Француска је живела у систему који се од тада назива стари поредак, или стари режим. Друштво је у суштини било аристократско : његове темеље сачињавале су повластице по рођењу и земљишно богатство. Мада је Француска била још крајем 18. века углавном сељачка и занатска земља, стара привреда се мења због развоја трговине и појаве крупне индустрије. Током 18. века племићи су у Француској, као и у многим другим земљама, присвајали службене позиције : сви бискупи били су племићи, а заузимали су и интедантска места, што је слабило државу све већом тежњом да преузму покрајинску и централну администрацију. Стање сељаштва које је чинило, можда, 80% Француза, није било сјајно. Већина их је била без земље, или са малим поседима, а ту несташицу је повећала техничка заосталост, општа глад за земљом која се повећавала због раста становништва. Феудалне дажбине, таксе и порези одузимали су велик и све већи део прихода сељака, а инфлација је смањивала вредност онога што му је остајало. Без сумње се може реци да је током периода који је претходио револуцији ситуација сељака постајала све гора, из тих разлога. Краљ, племићи и црква имали су велике поседе, а сав порески терет ( којег су била ослобођена прва два сталежа- племићи и свештеници ) био је наметнут трећем сталежу – грађанима и сељацима. Државне финансије биле су упропаштене и њима се владало расипнички и лакомислено. На двору, у Версаиллесу, је зивело око пет хиљада људи у раскоши. Државна управа је тражила да се опорезују и племићи и свештенство, док су и грађани тражили једнакост. Ни нижи свештеници нису били задовољни, јер су вршили најтеже дужности за малу плату, а приходи су ишли црквеним старешинама. Чланови парламента : војводе, маркизи и грофови су настојали да онемогуће повреде својих привилегија које је краљ хтео да учини својим едиктима. Тако је настало незадовољство у свим сталешким редовима.
- ЛУЈ XVI -
Луј XVI био је унук Луја XV, син престолонаследника Луја и Марије Жосефине од Сакса. Оженио је аустријску надвојвоткињу Марију Антоанету и 1774. наследио Луја XV. Био је слабог карактера, двор и његова мајка доста су утицали на њега. Његова жена, Марија Антоанета, кћи немачког цара Франца I и Марије Терезије била је омрзнута због раскалашног живота и пожуде, и неправедно је оклеветана у чувеној афери “ Огрлице “. Још је називана “ Госпођа Дефицит “. Године 1774. краљ отпушта Мороа и Тереја и поново сазива парламент. Нови министри, Верзен за спољне послове, и Тирго за финансије добили су општу подсрку. Тирго је предлагао да се уведе штедња и равнотежа у државни буџет, да се укине феудализам, и сл. Но нове мере наилазе на отпор код велепоседника и краљ је присиљен да смени Тиргоа. Изабран је нови министар, банкар Некер, али уласком у рат за независност Америке, француска запада у нову економску кризу. У свом извештају о стању финансија Некер је краљу указао на непотребну раскош двора. 1781. краљ га је сменио и на његово место поставио Калона 1783. Краљ се ипак није могао одупрети општем захтеву земље и Некеровом савету да сазове сабор Дрзавних сталежа, који није био сазиван од 1614. године. Скупштина се састала у Версају 5. маја 1789. год. Краљ и привилеговани сталежи хтели су да сталежи одвојено већају и да сваки сталеж има један глас. То би значило да би трећем сталежу, и поред тога што је имао исти број посланика као прва два сталежа заједно, био онемогућен успех. Зато је трећи сталеж тражио заједничко већање и одлучивање већином гласова и спровео је то самовласно. 12. јуна су започели рад, а 17. јуна прогласили су себе Народном скупштином. Позвали су остале посланике да им се придруже па се скупштина после кратког времена, 9. јула, назвала Уставотворном скупштином или Конституантом. Народ у Паризу одушевио се револуцијом па је основао грађанску гарду. Она је узела боје Париза, и од тих је боја направила националну тробојницу : модро, бело и црвено. Током 13. јула избила је буна. Групе су пролазиле Паризом, тразиле оружје, копали су се ровови, дизале барикаде. После подне, војници Француске гарде који су примили наређење да напусте Париз отказали су послушност и ставили се на располагање Градској већници. 14. јула маса је захтевала опште наоружање. Да би се снабдели оружјем из Инвалидског дома узели су 32.000 пушака и кренули на Бастиљу ( Бастиллеу ). Три од пет топова били су уперени на врата тврђаве. Гувернер де Лаунаy се предао и наредио да се спусти преклопни мост, а народ је у јуришу навалио. Дан заузећа Бастиље 1789. , 14.јула Французи данас прослављају као државни и народни празник. После Конституанте изабрана је Законодавна скупштина, чији је задатак био израда нових закона на основу устава из 1791. Настали су клубови посланика : јакобинци, корделијери, фејани. Јакобинци су постали чврсто организована странка у целој Француској. Робеспјер, њихов вођа, тражио је опште право гласа. Најреволуционарнији посланици седели су на најузвишенијим местима на крајњем левом крилу скупштине па су по том узвишењу ( по речи монтањ тј. брдо ) названи монтањари. Посланици из департмана Жиронде названи су жиродинци, они су се издвојили из клуба јакобинаца и постали заступници интереса провинције. Најјаци утицај у Конвенту имали су јакобинске вође Робеспјер, Дантон и Мара. Револуционарне вође ослањале су се на народну гарду и на сиромашне париске револуционаре који су названи санкилоти. Када се Конвент састао 22. септембра 1792. укинуо је краљевство и прогласио републику са девизом : слобода, једнакост, братство. Чак је одређено да и календар започне нову еру са првом годином републике. Конвент је судио краљу и осудио га већином гласова, 17. јануара, на смрт због завере против слободе народа и против безбедности државе. Смртна казна је извршена 21. јануара 1793. гиљотинирањем. На погубљење је изашао достојанствено и храбро.
Нови Устав је изгласан 1793. и у њему је дато опште право гласа, референдум и федералистичко уређење земље.
- Конвентов терор -
5. септембра 1793., када су активисти секција провалили у скупштину, Конвент ставља “терор“ на дневни ред. Санкилоти су хтели унутрашњу “ револуционарну војску” чија би сврха била гиљотинирање непријатеља и издајника. Под притиском париске Општине, коју чини ранији Комитет устанка допуњен избором од 300 чланова, Законодавна скупштина је 17. августа изгласала успостављање преког суда. Крајем августа у народу се заоштрава осећање да је опседнут непријатељима што је узрок покољима које врши гомила у париским затворима од 2. до 6. септембра. Жртве су пре свега затвореници због кривичних дела, а убице су национални гардисти, милиционари уједињених милиција који су били понети опсесијом издаје. Дантон, као министар правде, уздржао се од интервенисања, штампа је све то потпиривала, покољи су била тема у борби измедју жиродинаца и монтањара. 11. марта 1793. Конвент успоставља Револуционарни суд ради судјења сумњивима, 21. марта стварају се надзорни комитети, 28. марта пооштравају се закони против емиграната. Насилно избацивање жиродинаца из Конвента, 2. јуна, убрзало је еволуцију Терора. У септембру је био реорганизован Револуционарни суд како би убрзали његов рад : подељен је на 4 оделења ( по два раде истовремено ), било је 16 истражних судија, 60 поротника, 1 јавни тужилац. Пресуде су се доносиле у тајном већању, већином гласова, али је декрет од марта одредио да се “ судије изјашњавају јавно “. Тек у пролеће 1794. Револуционарни суд у Паризу све више суди за злочине контрареволуције, а закони од 16. априла и 8. маја крунисали су ту еволуцију тиме што су му дали надлежност за таква дела. Многи су били погубљени, а међу њима : Марија – Антоанета, принцеза Елизабета, Филип Орлеански и други. Број жртава терора дошао је до бројке од 16 хиљада, а ухапшених је било близу пола милиона. Жртве терора су припадале свим друштвеним слојевима,више класе и свештенство били су више погођени. Смрт је постала уобичајена санкција политичких сукоба. Јакобинска диктатура се завршила тако сто је 1794., 27.јула Робеспјер ухапшен заједно са својим најближим сарадницима, а већ сутрадан су гиљотинирани.
- Evropa posle francuske revolucije i njen značaj -
Француска буржоаска револуција представља светскоисторијску прекретницу. Њоме је уништен феудални друштвени систем, а успостављен капитализам у највећој земљи Западне Европе.
После пада јакобинске диктатуре 27. јула 1794. године завладала је реакција. Револуционарни комитети су престали да раде, а Јакобински клуб је затворен. Режим који је заведен после пада јакобинаца и који је штитио интересе крупне буржоазије назван је термидорском реакцијом по месецу термидору ( јулу ). У октобру 1795. Конвент се разишао, а извршна власт је предата петорици директора због цега је овај период назван владавином Директоријума. У периоду од 1795 – 1799. режим Директоријума водио је успешне ратове са коалицијом, коју су сачињавале : Пруска, Аустрија, Енглеска. Наполеон Бонапарта победио је Аустрију и постигао бројне успехе у ратним походима. Он је све снаге усмерио против коалиције коју је Енглеска организовала у периоду 1789-1802. године. Тој коалицији је пришла и Русија. Наполеон је потукао аустријску војску у Италији и Немачкој и приморао је на мир у Линевилу 1801. године. Наполеоново ратовање са Аустријом, Пруском, и Русијом било је успешније. Французи су освојили Беч и потукли аустријско – руску војску код Аустерилица. Миром у Пожуну 1805. Аустрија се одрекла Венеције, Истре, и Далмације, од којих је Наполеон формирао 1809. године Илирске провинције. Наполеон је признат за краља Италије, а аустријски цар се одрекао титуле цара Свете римске империје немачке народности. Исте године 1806. Наполеон је образовао Рајнски савез и прогласио се за његовог протектора. Те године престала је да постоји и Дубровачка република. Европске државице су све више потпадале под утицај Француске, а у некима су положај владара заузимали чланови Наполеонове породице. Пруска је после пораза код Јене и Ауерстета 1806. изгубила сваки утицај на европску политику и морала је да преда своје пољске територије од којих је Наполеон образовао варшавско војводство. Миром у Тилзиту 1807. године Русија је била принуђена да призна хегемонију Француске у Европи.
Наполеон је 1806. прогласио тзв. Континенталну блокаду. Забрањене су трговачке везе измедју Енглеске и земаља европског континента. То је изазвало нови рат са Енглеском и Аустријом. Аустрија је била убрзо побеђена и миром у Сенбруну 1809. год. Изгубила је још неке територије. Француска је била на врхунцу моћи али су је дуги ратови знатно исцрпли.
Када је увидео да Русија не постује прописе континенталне блокаде Наполеон је одлучио да је војнички уништи. Огромна Наполеонова војска прешла је реку Њемен јуна 1812. год. Два значајна сукоба код Сломенска и Бородина нису испунила Наполеонова очекивања. Наполеон је одлучио да одступи из Русије. Руска армија под командом талентованог војсковође Кутузова и герилци задавали су непријатељу тешке ударце. Наступила је оштра зима што је Наполеонову армију довело у безизлазну ситуацију. Неславни повратак Наполеона из Русије подстакао је Енглеску, Пруску и Аустрију да са Русијом образују нову коалицију. Наполеон је организовао нову војску али је код Лајпцига у “ бици народа “ 1813. године потучен. Наполеон је збачен и заточен на острву Елби, а у Француској је за краља доведен Луј XVIII. Наполеон је 1815. године поново дошао на власт али га је после владавине од 100 дана збацила коалиција великих сила, Наполеон је протеран на острво Свету Јелену где је умро 1821.