Корисник:Сербијана/песак
{{rut}} Прва српска женска основна школа[уреди | уреди извор]
У XIX веку су жене у већини европских земаља добиле право на основно образовање. Широм Србије су у том периоду постојала могобројна "училишта" за мушку децу, а ретке су биле девојке, девојчице, привилеговане да их похађају. Један мали број женске деце имућнијих породица је стицао кућно образовање док је у Београду било и оних које су ишле у школу са дечацима. Управитељство вароши Београда је 13. јула 1842. године сестрама Катарини и Софији Лекић одобрило отварање женске школе. Такође, у истом саопштењу је одобрено и Наталији Петровић отварање исте такве женске школе. То су биле приватне школе у Београду под надзором државе.[1] У Србији се идеја о школовању женске деце озваничила 1844. године тзв. 'школским законом' Устројеније јавног училишног наставленија, којим су по први пут званично обухваћена деца оба пола. Тако је отворена прва државна женска школа у Параћину у септембру 1845. године а укупно школовање је износило шест година.[2] У првом Школском закону Кнежевине Србије[3] донетом 1844. године а израђеном по нацрту Јована Стерије Поповића, спомиње се и школовање женске деце, и касније у свим наредним законима.
Прве женске приватне школе[уреди | уреди извор]
На иницијативу чиновника и богатих трговаца тадашњег Београда, а уз препоруку тадашњег Татарина правитељства српског Тасе Хаџи-Поповића, сестре Катарина и Софија Лекић су поднеле молбу Управитељству вароши Београда за "отварање школе за женску младеж која би пружала како образовање у женском раду - штриковању, шлинговању шава, везу са свилом и златом, тако и у српском читању и писању"[4]. Управитељство је 13. јула 1842. године одобрило ову молбу, с тим да аустријска учитељица Наталија Петровић има надлежност над радом те школе и да она врши њихово педагошко усмерење.
Наталија Петровић је рођена 1807. године у Новом Саду, тадашњој Аустро-Угарској, где је учила основну школу. У истом саопштењу Управитељства је и њој одобрено да отвори своју женску школу, с тим да њена школа подлеже надзору Школске дирекције која ће извештавати Попечитељство просвештенија шта се деци предаје.
Прва женска државна школа[уреди | уреди извор]
Према том првом српском закону о образовању - Устројеније јавног училишног наставленија - девојчице су могле да се школују са дечацима али само до своје десете године живота, или у посебним женским школама. Због тога је у септембру 1845. године отворена прва женска државна школа у Србији, у Параћину[5]. Желело се побољшање тадашњег подређеног положаја жене у друштву. У јулу 1846. године донета је уредба Устројеније девојачки свеучилишта којом се прецизније дефинише наставни план и програм женских школа. И у Београду је по усвајању Уредбе, годину дана после Параћина, тачније 1. септембра 1846. године отворена прва јавна женска основна школа, а затим и у другим варошима Србије. Тако је почела институционализована мрежа ширења женског образовања по Србији.
Функционисање првих женских основних школа до 1882. године[уреди | уреди извор]
После доношења Закона из 1844. године отварале су се како приватне тако и државне основне женске школе. Многе угледне породице су желеле да им и женска деца стекну образовање.
Шестогодишње школовање је подразумевало три разреда, сваки у трајању од по две године. У почетни разред су примане девојчице са шест навршених година живота па навише. Горња старосна граница није постојала. У женским школама су ангажоване искључиво учитељице, а писменим сведочанствима су морале да потврде своје владање.
Није постојао одређени план и програм, само препоруке. Сврха школовања је била да се 'младе госпођице' описмене, стекну најосновнија знања и науче израду ручних радова. Настава је била подељена на две смене. Преподне се учило мање-више све што и у мушкој школи. Изузев - граматике, историје, стилистике, земљописа. Уместо тих предмета учило се певање, гласно читање, лепо понашање. Поподневни часови су били посвећени шивењу, плетењу, везу.
Ниво образовања и стеченог знања међу децом различитог пола је био у знатном раскораку. Непрестано је било покушаја да се изједначи њихово образовање, до децембра 1882. године. Тада је донет нови закон који је прописао да се и у мушкој и у женској основној школи изучавају исти предмети.
{{ВикиСениор2021}}
- ^ „Педагошки факултет Ужице, Зборник радова бр. 19, децембар 2017. године” (PDF).
- ^ „Центар за научно истраживачки рад САНУ/Универзитет Крагујевац” (PDF).
- ^ „Устројеније јавног училишног наставленија”.
- ^ „Н. А. Васојевић, Универзитет у Београду, Мултидисциплинарне докторске студије, 2014. године” (PDF).
- ^ Образовање као чинилац модернизације у XIX веку: Аналитичка скица, др Љубинка Трговчевић, 1994. год.