Корисник:Скерлинг1938

Блажо Шћепановић

Pesnik 

Рођен је у Љешници код Бијелог Поља 7 априла 1934.године.Основну школу завршио је у Бијелом Пољу,а гимназију у Иванграду.Године 1952.уписао се на Филозофски факултет Београдског универзитета.Последњих година радио је у Генералном секретаријату Председника Републике.Припада средњој генерацији послератних млађих песника.Стихове је почео да пише још у гимназији у Иванграду,објавивши прве строфе у школском зборнику 1952.године.Као студент афирмисао је своју поезију оригиналним прилазом темама и инспирацијама.Прихваћен од књижевних публикација и издавачких кућа,објавио је неколико књига поезије и једну збирку заједно са трагично преминулим песником Бранком Миљковићем.Прва књига стихова "Лобања у трави"изишла је 1957.године,затим следе:"Ивицом земље змија"(1958)."Смрћу против смрти"(заједно са Миљковићем 1959),"Смрт пјесникова"(1961),"Црвена зора времена"(Антологија југословенске револуционарне поезије,1961) и последња књига "Златна шума"(Нолит".1966).Шћепановић је био познат и признат не само као даровит песник у развоју и сталном сазревању снаге,већ и као страстан друштвени и политички радник,драматизатор поезије,писац запажених есеја о песништву.Од средњшколске клупе до трагичне смрти,живео је у ватри бројних обавеза друштвеног и песничког посленика,а смрт га је нашла на фестивалу поезије.Наша савремена књижевност изгубила је у у Блажу Шћепановићу специфичан звук који смо чули на међупростору између естраде и потпуне херметизације.Згуснут у мисли,тврд у метафори,никад распеван ни наздравичарски интониран,реалистичан,дијагностичан,чак помало опор.Шћепановић нам је гласно шапутао,песницом нас миловао,уз осмех нас опомињао,плачем нас охрабривао.Када је још пре једне деценије написао да на Брези,масовном стрелишту револуционара,никад не би пољубио девојку-схватили смо да пред собом имамо песника.Све до "Златне шуме"(најбоље,највредније његове књиге),песник је био окренут уназад.Над лобањом у трави,над змијом која прошива ивицу земље,са смрћу против смрти-песник се дечачки окретао ка ратним одсјајима,а зрелим гласом саоптавао и прошлост и будућност.У последњој књизи као да је направио салдо.Очевидно:после ње би пошао новим путем,ширим и сигурнијим,али према казивању сказаљке са компаса из првог периода.Човек,друг,умро је на радном месту песника.(Текст аутора Боже Булатовића објављен у "Борби"ИН МЕМОРИАМ 28 августа 1966.године). Блажо Шћепановић се удавио на Охридском језеру 26 августа 1966.године за време одржавања фестивала "Струшке вечери поезије" заједно са песником са Косова Лазаром Вучковићем.Чамац у којем је био и Оскар Давичо преврнуо се на стотинак метара од обале и два песника непливача Блажо и Лазар нашли су загрљене у Охридском језеру.